Да ли се Хрвати и Срби споре о — истом Дубровнику!?
1 min read
Дубровник
Пише: др Драгољуб Петровић, проф. лингвистике (у пензији)
Одмах пошто се текст о јуришу Грађанског заштитника на српски језик „завртео“ на Интернету, хрватски председник „освежио“ је мисао коју је, пре коју годину, формулисао акад. Аугуст Ковачец: Срби не разумеју дубровачку књижевност. И притврдио да је њихово „поистовећење“ с Дубровником и његовом историјом „никакво и нека живе у илузији“. У тим академијским и председничким умовањима ја видим основу за неке додатне опсервације о ономе о чему ни академик ни председник, по свему судећи, још нису потпуније обавештени и могли би покушати да нађу некога ко ће их упутити макар на најпростије чињенице о суштини проблема о коме тако самоуверено и беспризивно суде.
Срби о Дубровнику знају тек понешто.
- Знају, рецимо, да је Дубровник био српска приморска економска, научна и културна престоница и мост према српској немањићкој традицији.
- И знају да Мавро Орбин, у својој Историји, „представља, као једину познату научно народну историју, повест Нема¬њића и осталих српских средњевековних династија (Хребељановића, Мрњав¬че¬вића, Војновића-Алтомановића, Косача, Балшића), стављајући чак у грб Нема¬ње све гр¬бове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски…“
- И знају да је у тој Историји (штампаној 1601) остало сведочанство „како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херце¬говачких Војновића“, али су им Дубровчани отписали да су они „из земље веома далеке“ (»Voi siete dal paese molto lontani«).
Оне прве две појединости Срби су, како-тако, успели да „науче“, али с овом последњом Хрвати се још не могу „споразумети“: колико су они били »molto lontani«, показује се да је требало да прође целих триста година да би се се (1896) у Дубровнику појавила прва четири Хрвата!
Или се, може бити, Хрвати и Срби не споре — о истом Дубровнику!?
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Najpoznatiji dubrovčanin je Ruđer Bošković. Po ocu on je I najpoznatiji rovčanin a po majci Italijan.Hrvati kažu da je hrvat.A mi ćutimo. U Kolasinu nema ni ulice ni školu ni bistu nađevenu po njegovem imenu. To govori o nama ali I o hrvatima kakvi smo ljudi.
Ono sto je istina je da je Dubrovnik prvi put postao Hrvatski 1992 g. Do tada je bio samostalna „Dubrovacka republika“,koju su postovali Mleci,pa Francuzi,kasnije je imao poseban status u Astrugarskoj, pa su pripali Kraljevini Jugoslaviji,a za vrijeme Ndh,bili su u okupacijonoj vlasti Italije,bezikakvog uticaja iz Zagreba I na kraju pripali SFRJ. Prema tome Hrvatska moze svjatat Dubrovnik tek od 1992 g. kad su postali nezavisni . Tocka !