Да ли се историја игра са Србима, или се Срби играју са историјом

На једном месту у „Деобама“, кроз нарацију својих књижевних ликова, Добрица Ћосић поручује: „Лаже окупатор, лажу издајници, лажу борци за слободу“. Они који претендују да се озбиљно баве историјом и да је на прави начин тумаче, ову ноторну истину стално треба да имају на уму и да никада не дозволе да претпоставке буду јачи аргумент од чињеница. У противном, уместо поноса народа што има епску традицију, тај исти народ постаје роб те традиције, њен заточеник и на крају њена жртва. Сведоци смо дугих и ужасних полемика на тему: Гаврило Принцип – терориста или патриота, Срби – узрок невоља или жртве, да ли је било кнежеве вечере, ко нам је пријатељ – Руси или Американци… И онда неминовно долази до буђења дежурних родољубаца, до пристрасног тумачења лепшег дела сопствене историје, до честог присвајања делова туђе историје и до увијања овако тумачене историје у плашт политичког програма. Онда је сасвим могуће да се неко сети да постоје прави Срби и они који су то можда мало мање, да постоји подела на Србе прве и друге категорије и да само они први имају право да високо носе национални барјак који ће бити путоказ будуће политике.

Историја је ипак озбиљна наука, а не „лаж око које смо се сви сагласили“, како је на врхунцу моћи говорио Наполеон. И та озбиљна наука не признаје строгу поделу на добре и лоше момке, и на величанствене и ужасне догађаје (јер било је много њих који су били у исто време и величанствени и ужасни), већ се бави оним што се догодило, ставља га у одговарајући друштвени контекст и анализира последице. И само тако историја може да буде, поред науке о прошлости, и наука о  садашњости и будућности.

Због тога је можда добро, кроз пар историјских цртица, подсетити: Гаврило Принцип јесте знаменита историјска личност, са свим врлинама и манама које има један човек. Свој патриотизам је овенчао убиством, иза кога су стајали многи знани и незнани креатори политике и историје. То убиство је гурнуло човечанство у кланицу, до тада невиђених размера. Било је повод за рат, али не и његов узрок. Тај рат је скупо коштао Србију (страдала је скоро трећина укупног становништва, скоро половина мушког). Србија је из рата изашла на страни сила победница, али се, према последицама и потоњим догађајима, поставља питање колико је сама била победник.

И као сваки народ богат, али и оптерећен историјом, са поносом треба да се сећамо великих епопеја српске војске 1914. године, албанске голготе, величанственог пробоја Солунског фронта. Али не треба ни да заборавимо сукоб војних и цивилних власти у Македонији након балканских ратова и пљачку беговских имања, мутне радње „црнорукаца“, свађе и подметања пред повлачење кроз Албанију, наличја Солунског процеса, који је био и сраман и нужан. Треба се сетити и како су прошла бугарска села под Костом Пећанцем, након пробоја Солунског фронта, како су српски „јероплани“ бомбардовали Софију. Важно је сетити се пребега Срба пречана под заставу Србије, као чина правог патриотизма. Али не треба заборавити ни да је Војин Танкосић кидао уши заробљеним босанским Србима, аустроугарским војницима, који су остали верни кајзеру.

Ако заборавимо наличја сопствене историје и њено накарадно тумачење прогласимо за политички програм, десиће нам се поновна подела на патриоте и издајнике и circulus vitiossus српског лудила никада неће нестати. А онда није далеко дан да садашње лидере, који су смогли храброст да учине оно што се мора, неко прогласи за издајнике. Свако нормалан треба да стрепи од таквог расплета догађаја.

Пише: Небојша Ранђеловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: