Да ли смо достојни?

Ову републику је створио и одбранио народ. Наши дједови, очеви који су тих дана, не поновили се више никада, углавном вјеровали у то да вриједи сваки пут с кућног прага одлазити са зебњом и да је то можда и посљедњи поздрав, јер они који нису тако размишљали ратиште нису ни видјели.

Превише их се, што исто треба понављати из дана у дан и тако довијека, није вратило најмилијима. Превише их је прерано дало себе за слободу.

У тој слободи, у том миру живимо и данас. Али да ли смо достојни оних који су пали за нас? Да ли им се, као и многима који су на својим леђима осјетили јачину бичева рата и жар метка, одужујемо на прави начин?

Нема идеалне ни државе ни републике на свијету, шта год да писало или не. Ни Република Српска није изузетак. Нити теку мед и млијеко, нити цвјетају руже иза сваког ћошка, али ту смо ми, њени становници, почевши од оног вриједног сељака низ чија леђа деценијама лије зној па све до оних који се годинама зноје, али у одијелима. А између њих подијељено друштво, увјерено да за ову државу, било то због све чешћих поскупљења, јавашлука власти или држања националних тензија и три деценије касније, не вриједи ни, што се каже, пет пара.

Управо су то многи који и данас оплакују најмилије, а који се углавном помињу у вријеме важних празника ријечима да су „уградили своје животе у Српску“, а у исто вријеме гледају како се власти споре и о централном спомен-обиљежју борцима без којих не би ни имали оно што имају – моћ, како год се тумачила.

У исто вријеме су и сви обични смртници запљуснути гнусним оптужбама на релацији и Сарајево – Бањалука, али и Бањалука – Бањалука и Бањалука – Бијељина, умјесто да инат, сујету и политичке разлике оставе по страни и покушају да заједно ураде оно за шта су на крају крајева и бирани. Јер није битно у борби за који ниво су побиједили, већ за кога треба да се боре.

У вријеме озбиљних процјепа и подјела у једној малој републици, а прескупо плаћеној, изостаје и реакција јавног мњења, стручњака. Па ваљда их имамо или не могу да дођу до ријечи. А онај обични народ… Заокупљен махом тиме како да опстане, све више одмахује главом и жали све оне који, за сањану слободу и слогу, дадоше и себе.

Глас Српске