Да ли сте православни „расиста“?

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

Ако се сјетимо досадашњих покушаја да се проблематика „инхерентног расизма“ накалеми на дрво српске културе, конструишући српски „антисемитизам“ или „мржњу према Ромима/Циганима“, онда можемо смислено претпоставити да ће се, са појачавањем културне окупације српских земаља, интензивирати и „борба против расизма“

Питање је, признајмо, смјешно и бесмислено. Какав расиста! Па још православни! Свијет се налази на граници нуклеарног рата, превирање идеја и људи дешава се незапамћеном брзином, у библијском кључу „устаје царство на царство“ – па зар да се докони занимамо тако бесмисленим питањима? Но шта ако је то питање у извјесном смислу – сљедећи проблем који ће се увести из америчких културних, политичких и класних ратова најприје у „теологију“ а затим и у проповјед многих хришћанских па и „православних“ теолога.

Размислимо мало. Данашње стање ствари када су у питању тзв. „ЛГБТ“ права не одражава само културну поробљеност већ и способност доминантне културе – а то је за Србе и даље она западна – да проблематизује, подијели улоге и понуди „рјешења“ за понуђени сукоб.

У комбинацији стварних невоља (првенствено оних Срба на Косову и Метохији) али и медијски премљевени, углавном смо већински заборавили полицијско ломљење отпора прошлогодишњем прајду – до кога је дошло када се амерички колонијални… амбасадор Кристофер Хил најавио у поворци. Рецепт је већ описан и познат, али засада успјешан: конструишеш пожељан и непожељан „идентитет“, затим Овертоновим прозором навикнеш, нормализујеш и потом нормативизујеш „нову нормалност“ да би на крају, ако треба, и полицијском батином убиједио друштво у „отвореност и инклузивност“. Мало помоћи разних „повјереника за равноправност грађана“ такође није на одмет.

Препознатљив рукопис

Него, вратимо се расном питању. Како можемо да знамо да ће се оно поуздано извозити у свијет преко свих могућих канала, па и преко идеолога НАТО Православља? Једноставно: то се већ дешава. Све веће странице које служе тој сврси већ имају одговарајуће текстове, међу којима предњачи (ко би други!) најзначајније гласило које нам казује шта се има мислити како би се глајхшалтовало сходно налозима Мегалополиса: „Јавно православље“, мада имамо и друге примјере.

Уколико вас интересује шта то православни теолози блиски Фанару, али и усаглашени са смјерницама културног фронта окупљеног око Демократске партије у САД, имају ново да кажу – не морате одвећ губити вријеме. Уколико познајете понешто од православне вјере као и медијске тактике примјењене у културним ратовима у Америци, сигурно сте способни да напишете једно такво саопштење: ред свепраштеће љубави према сваком живом створењу (ако је политички коректно!), ред теолошких мистификација („обожење нас позива да ствари гледамо другачије…“), ред парола и лозинки из арсенала политичке мобилизације, типа: „расизам се притајио у овој земљи и преселио се на поље несвјесног – што има и личне учинке и структуралне ефекте“.

Ово је већ препознатљив рукопис, зар не? „Несвјесно“ је начин на који Мегалополис прикрива „есенцијално“, „суштинско“, оно за шта сте криви не по ономе што мислите и осјећате већ по томе што јесте. Као што је узалуд да се, као Србин или Рус, браните да нисте умоболни шовиниста који само жели да упали тенк и бомбрадује (свој) град: ви сте то „несвјесно“. Подсјетимо се: Владимир Димитријевић води правну битку не само због тога што је написао неки трактат о хомосексуалности већ зато што је написао да је „само природна породица – здрава породица“. Но док је стари вербални деликт налагао да се пази шта се има мислити и осјећати, Мегалополис нас тренира застрашивањем позиције у којој и „несвјесно“ можеш да будеш крив за нешто тако ужасавајуће као што је – расизам.

Притом, како је добро примјетио Мет Волш, ту нема „задовољавајућег одговора“, будући да се амерички културни рат води на такав начин да, рецимо, ако се ваше дијете док гледа цртани филм идентификује са бјелачким ликовима – онда сте расиста, али ако се идентификује са Индијанцима или црнцима – онда вршите „културно присвајање“ (на шта као бијелац и, самим тим, силеџија, немате право).

Изван наметнутих шаблона

Питање (хомо)сексуланости било је ствар приватног и личног живота све докле га америчка политичка и културна моћ није изнијела као знак припадања њеној политичкој и културној сфери (у оквиру „демократизације“ непоћудних друштава – што се заборављало, наравно, у случају да су вазали, попут Саудијаца, били довољно политички лојални). То што то није било ни тема ни проблем других друштава – никоме у том процесу није много значило.

Ипак, „расизам“ као оптужба се у то доба још није могао тако лако извозити. Најприје зато што постоје државе и народи који немају никакво искуство расизма и расне нетрпељивости, па су са чуђењем гледали расизам са којим су колонијални господари посматрали своје робове – попут Срба. У том смислу је и аналогија која се на силу прави између Мартина Лутера Кинга и покрета БЛМ савршено бесмислена: МЛК се борио против конкретних закона, друштвене неједнакости засноване на расизму, против америчког расизма који је заиста постојао (и данас постоји) али не и против „расизма“ као општепримјењујеће тактике да се прогласи предачка кривица сваког бијелца на планети за то што је бијелац.

Интернационализација „несвјесног расизма“ већ се догађа – можда нам је најближи примјер тренера Јужног Судана, Теренса Ројала Ајвија, који се у четвртфиналу жалио на суђење против Србије оптужујући судије да су фаворизовале – нашу репрезентацију не препознајући „афричку кошарку“!

Иако би се можда као најбољи примјер расизма могао навести статус Николе Јокића код многих од афроамеричких спортских коментатора, поента није у томе да се и сами уплетемо у америчку културно-политичку матрицу већ да из ње изађемо.

Најприје, зато што нас и православна култура у којој живимо, и домаће васпитање и животно искуство уче да о људима никада не просуђујемо на основу расних предрасуда (кад смо већ код Јокића – не недостаје, наравно, ни изврсних оцјена од стране кошаркашких легенди попут Кевина Гарнета, Трејсија Макгрејдија, Скотија Пипена, Леброна Џемса, Лерија Бирда, дакле свакога ко је у стању да размишља изван наметнутих шаблона).

У очима богослова

Зашто онда можемо очекивати извоз „расне кривице“? Најприје, зато што се чини да је улог у америчком културном и политичком рату толико велики да се чак и њена периферија ангажује у њему. Како другачије тумачити поменуто јасно идеолошко сврставање свештенства и идеолога Цариградске патријаршије на страну једне странке и једне корпоративне огранизације? Ако се сјетимо досадашњих покушаја да се проблематика „инхерентног расизма“ накалеми на дрво српске културе, конструишући српски „антисемитизам“ или „мржњу према Ромима/Циганима“, онда можемо смислено претпоставити да ће се, са појачавањем културне окупације српских земаља, интензивирати и „борба против расизма“.

Но да ли ће се то десити у нашем црквеном животу? Тј. да ли ћемо преко ноћи постати „несвјесни расисти“ у очима наших богослова? Иако српска богословска традиција има вијекове иза себе, показивали смо и изузетне слабости које су текле углавном у вишим академским круговима али су се повремено преносиле и на парохијски живот.

Да је неко рекао владики Николају или оцу Јустину да ће се појавити српски богослови који ће тврдити да не постоји српска теологија (и још да ће то постати богословска мода у годинама најтежег страдања српског народа од Другог свјетског рата) – вјероватно ни ти свети Оци не би могли тако нешто да повјерују. Но показало се да је слање још незрелих јуноша у идеолошки прегажене православне академске средине имало своје посљедице увожењем проблема које до тада нисмо имали.

Некада смо, као студенти, у интернату на обали Ћехотине имали један постер на коме је православна парохија негдје дубоко у субсахарској Африци – са својим заразним смијехом и лијепим лицима које је још озарила благодат Духа Светога, свештеник и његови парохијани, наша браћа у Христу, доносили су неку свјетлост која је значила о тмурним и кишним данима. Но ко зна, можда је наша љубав према браћи у Африци била само израз наше „бјелачке кривице“, али још није стигао одговарајући српски стипендиста да нам то објасни. Оријентализам или контра-оријентализам, колонијализам или инхерентни расизам, културна апропријација или ко зна шта још за шта можемо бити криви као „националисти“ и „хомофоби“. Или просто обични људи који гледају како се пред нашим очима конструишу оптужбе чија је једина функција да се осјећамо криви за оно што нисмо и неспособни за дубоко, лично, проживљено покајање за стварне пороке, гријехе и пропусте које као људи и народ имамо.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: