Да нема Уче да ли би ико упалио воштаницу српском јунаку Милисаву Чамџији?

Свештеник Горан Ракић и публициста Драгослав Уча Јовичић са пријатељима су ове године потврдили да су једини ентузијасти који се у контиунутету сваке године окупљају на празник Светог Андреја Првозваног у Великом Борку Борку како би сачували сјећање на легендарног српског јунака Милисава Чамџију.

Управо на Јовичићеву иницијату мјесни парох Горан Ракић од 2009. године на празник Светог Андреја Првозваног врши помен на Чамџијином гробу.

Мали број окупљених, као и чињеница да нигдје у селу не постоји путоказ који означава мјесто вјечног коначишта ослободиоца Београда најбоље свједочи немаран српски однос према култури сјећања.

На папиру постоји одлука Завода за заштиту споменика културе Београда из 2007. године којом је Чамџијин гроб проглашем културним добром – спомеником културе.На самом мјесту постављена је врло мала спомен плоча 2007. године на којој је веома ситан натпис који је временом постао нечитак.

Чак је и на Википедији грешка.

Наиме, у првом плану, као гроб Милисава Чамџије приказана је већа надгробна плоча која заправо припада његовом брату Иванку.

Намеће се питање, да нема Уче, да ли би данас ико упалио воштаницу великом српском јунаку Милисаву Чамџији?

Херцеговац из Великог Борка који је ослободио Београд

Песма устаничког капетана Милисава Чамџије са освојеног турског топа који је бранио Стамбол капију, у зору на дан Светог Андреје Првозваног 1806, означила је повратак Срба у своју престоницу Београд после неколико векова.

Идући за сеобом Арсенија Јовановића ИВ Шакабенте, породица Ивановић доселила се у Борак. У овој породици херцеговачко-цргогорског порекла, седамдесетих година осамнаестог века родио се Милисав. Домаћинство су чинили браћа Милинко, Милан и Петар, са својим породицама. Од Милинкових синова Иванка и Милисава нешто касније настаће Иванковићи и Чамцићи, а од браће Милана и Петра настаће Милановићи и Петровићи, прозвани и Жијарски. Породица се бавила више сточарством него земљорадњом, па је Милисављево детињство као и већине његових вршњака протекло у чобанским обавезама. Од друге деце се издвајао по спретности и окретности а природа му је подарила и посебан дар за певање. Скоро сву децу овог краја је описменио поп Симин отац, поп Станоје или поп Сима у својој школици за описмењавање подмладка.

Када је дорастао, као и многи његови вршњаци кренуо је као пратилац кнезу Сими у трговини стоком преко Саве. У Палежу (стари назив за данашњи Обреновац) је била скела на Колубари и мало пристаниште. Ту су товарене босанске лађе разном робом коју су палешке спахије и трговци одузимали од српског народа. На утовару су радили Срби, а сматра се да је на утовару неко време радио и Милисав, и тамо научио добро да плива.

Приликом ослобађања Београда 30. септембра 1806. нападао је из правца Стамбол капије и по Карађорђевом наређењу са левог крила капије. Он се пред свима и пред Карађорђем заклео да ће међу првима да уђе у Београд. То је и успео. По почетку напада за кратко време је дошао до бедема, на месту где је сад кафана Руски цар, заузео га и узјахао топ и из свег гласа запевао:

„Хеј браћо Срби, крила соколова,“
„к мени, к мени, ја сам на ендеку!“

Баш у то време на месту где сад почиње Скадарска улица смртно је рањен војвода Васа Чарапић (Змај од Авале) који је чувши песму довикнуо својим саборцима:

„Не бојте се. Ено пева чамџија.“

И Карађорђе је чуо песму и рекао:

„Е, сверова Милисав, по души га. јуриш, јунаци, и ми да не будемо последњи.“

До 1813. борио се са Турцима, док није пропао устанак.

Кад је 1815. почео Други српски устанак под кнезом Милошем, Милисав се одмах укључио и у освајању села Палеж (данас Обреновац) где је 1815. био рањен. После два дана је умро. Сахрањен је по својој жељи у свом воћњаку испод једног ораха, поред брата.

Његови савременици се слажу да је био велики јунак, није тражио одликовања ни титуле, желео је само битку са Турцима.

Надгробни споменик Милисава Чамџије је споменик културе.

Извор: Слободна Херцеговина

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: