Да се братски загрлимо!

Пише: Јован Лакићевић

Када смо послије  педесет и више година  њиховог боравка, након погибије  (од хрватских  партизана, или већ пресвучених усташа), у братској српској земљи код Челебића(послије,битке на Неретви), преносили кости Милутина Јага Лакићевића и Новице Радовића, двојице војника Југословенске војске у отаџбини у родну Морачу,  након заупокојене литургије у Морачком Манастиру,  Митрополит Амфилохије  ме је упитао: „Колико народа очекујете данас на  гробљу горе у Барама“?

Не без осјећаја личне срамоте, одговорио сам: „Рећи ћу Ти тачно у број,  Владико:   7 Радовића и 15 Лакићевића… Практично – само породице.“

Схватио је Владика намах о чему се ради –  да је разлог томе била нечија бојазан од претварања сахране у „прочетнички митинг“ и само је проциједио: „Неће мене моји рођаци, нити било ко други одређивати како се сахрањују српски витезови!“ То је било и први и последњи пут да га видим у таквом расположењу… Митрополит је, срећом, био позвао свештенство и монаштво,  све игумане  манастира у Црној Гори и све сестре, и оне из Стијене Пиперске, и оне  из Жупе никшићке и оне са Ћириловца…,тако да је „народа“ на сахрани ипак било. (И овом приликом – безмјерна им  ХВАЛА!)

Митрополит је на Биљегама бесједу започео ријечима:“Рекао је пјесник, драга браћо и сестре, да је „кост, наш Бог“ И рекао је велику истину. Људи који заборављају кости својих предака, полако али сигурно престају да буду – људи. Идеологије, које краду људима, потомцима, кости предака, то су најзлочиначкије идеологије које земља познаје.

Идеологије и системи који убијају памћење на претке, на очеве, на ђедове и прађедове, те идеологије су по својој природи, безбожне и нечовјечне! Ми смо живјели у вријеме једне такве идеологије, једног таквог система. Његови трагови смрде нечовјечством.

Данас, ево, вратиле су нам се заборављене кости Новице Радовића и Милутина Лакићевића. Добро нам дошле, овдје на Биљеге, да се присаједине костима својих предака. Тако пише у светим књигама: „Јаков, праотац, чије кости пренесоше његови потомци из Египта, присаједини се својим прецима“. Тиме су учинили највећу почаст праоцу Јакову, коријену изабраног Божијег народа, кога памте, као таквог, људи и покољења.

Ево, слично томе, кости, прогнане и презрене кости, понижене кости врлих и честитих, двојице браће, Новице и Милутина, педесет година послије убиства њиховог, ево их стигле међу нас да овдје почивају. Мало је Морачана који су их дочекали, што не говори о њима, него о Морачанима. Но и много је оних који су их данас дочекали!

Добро знам и осјећам, овдје је данас њихов предак, војвода Богић Морачанин,А није било бољега у Морачи од њега. Овдје су и кнез Рашко и кнез Иван, сви су данас овдје, бирани кнезови морачки! Овдје су и војвода Мина и капетан Митар и најмлађи комитски војвода Светозар и сви они који су изгубили живот од „шпањолке“… Видим и витеза,капетана краљеве војске, Гаја Радовића, за кога су ова двојица живот свој положили. А нема већег достојанства и веће љубави, него да неко положи свој живот за ближњега свога. Па питам вас, њихове потомке, питам морачка брда која памте вјекове, –  има ли значајнијих људи који данас походе Морачу,  овако невидљиво и непримијећено, од младог Милутина Лакићевића, види му се кад се родио, колико је живио и кад се угасио(35 г.) и од Новице Радовића?

Ево их дошли да буду похрањени поред младог и знаменитог комитског војводе, Јована Радовића, дивнога витеза! И нијесу љепше мјесто за вјечни починак могли наћи. И благо њима, а тешко нама. Но, благо и нама ако постанемо свјесни – ко су били и зашто су свој живот жртвовали!

Тугујем, али се и радујем данас. Тугујем ради нас и нашега потомства, а радујем се ради Новице и Милутина. Загрлили се у погибији, па ни кости нијесмо могли, па потом ни хтјели да им раздвојимо. Ово је први пут од времена Богића Морачанина, када је запалио ватру на Петровој Равни свих ових братстава и утемељио њихов коријен – то је први пут да се двојица, из два братства загрљени сахране.  Благо њима тако загрљенима. А благо и нама ако се братски загрлимо, ми који иза њих остајемо, овако осиромашени, овако, опростите ми , али морам рећи и то – овако обеспамећени. И духовно раслабљени, угрожени, рањени дубоком раном. Нијесмо ни свјесни колико је дубока, нијесмо ни свјесни колико ће нам требати времена да дођемо себи и постанемо свјесни нашег изгуба и нашега братскога полома! Да постанемо свјесни онога злога сјемена које је затровало браћу и и братске руке на братоубиство покренуло. Заиста је то опако и безбожно сјеме, најотровније и најопакије које је икад ницало на овим просторима. Није га било опаснијег. А и њихове кости то свједоче, као и начин на који их сахрањујемо.

Радујемо се и због њихових честитих супруга, стрине Миросаве и тетке Новке. Хоће ли бити таквих друга у будућности Црне Горе, питам се? Бојим се да их је све мање. Али, надам се у Бога, да то сјеме које је њих оплеменило и сачувало, да ће оно ипак рађати плодове и у будућности. Каква је то и колика духовна и морална снага – остати вјеран своме мужу и његовим костима у једном смутном и немирном времену?

У невјере – нема вјере! Невјера је најгора вјера. А она је владала у наше вријеме и још увијек, нажалост, влада. Те двије душе, те двије вјерне невјесте, сачувале су и свој образ и њихово потомство. Изгубивши мужеве, оне су постале и муж и жена. Има ли више тога игдје? Понегдје, можда, има, али га мало има: да жена на себе прима част свога мужа и да га брани ћутањем, својим трпљењем, својим смирењем, својим скривањем, чувајући, истовремено, своје потомство од зла и мржње. Притом, на најдубљи могући начин,  чувајући и спомен на оца, на брата, на пријатеља, на кума, на комшију.

Велике су биле и дивне ове двије невјесте морачке, двије наше мајке: жена покојног Новице, стрина моја и Новка Јагова. Велике су биле и не знам ко је већи: њих двојица, или њих двије? Бојим се да је њима двијема било бескрајно теже, него њима двојици. Они су витешки погинули за Краља и отаџбину, за оно за шта су гинули и њихови преци. Нијесу се тога постиђели, него су у смрт прегли храбро и витешки. Али њима двијема није било лакше одњеговати пород свој, сачувати га, душу му сачувати, сачувати образ својих мртвих мужева. Није им било лако.

Зато данас, њих двојицу сахрањујући, њих се сјећајући, не можемо ни њих двије заборавити, дивне супруге и мајке Црногорке. Заједно су сада са њима и нека почивају у миру, нека се упокоје у свјетлости Лица Божијега,  у зраку Божје правде.

Свети Петар Цетињски је записао: У имену Божјем јесу суд и правда, Лажни су људски судови и преварљиви – ево два свједока тога. Они то нијесу посвједочили ријечима, него својим животима и својим костима Ниједан суд није био толико лажан , колико суд који је њима судио и који мисли да има право да им још суди. До данас, па и од данас, па и убудуће, они и њихове кости постају судије времена у којем су живјеле, људи са којима су живјли, судије идеја и идеологија које су надахњивале, или промрачивале њих и њихово вријеме…

Другачија је Божја правда, а друугачија људска. И ко се у људску правду поузда, слаба му је вајда и слаба му је нада. Они су се у Божју правду поуздали. И како вријеме буде пролазило, будите увјерени у то, ви који сте часни и честити потомци њихови, овај гроб њих двојице око кога смо се данас сабрали, биће све свјетлији и блиставији и сјајнији.И нека буде! Они су заслужили да тако буде.Њима Господ нека да покоја, а нама нека подари разума и мудрости и духовне храбрости да постанемо свјеснији  времена у коме живимо и у коме смо живјели, свјеснији оних који су се на њихов начин жртвовали и разлога због којих су живот свој положили. Они су своје одслужили и себе записали у Књигу непролазног живота, али не знамо у какву ћемо књигу ми  себе записати. Јер, људско име се записује или у Књигу вјечног живота и непролазног памћења, или се пише по пијеску и води.

На нама је да бирамо: или ћемо у пијесак и воду, или ћемо се записати у Божје и људско памћење, у Име Божије, у којему је суд и правда.

Надам се да ће њихов долазак овдје међу нас, а ријетко је ко дошао тако частан и тако свијетла образа – то свједочим пред Богом и људима као Митрополит црногорско-приморски, који сједи на трону Св. Петра, бити значајан за нас него ли за њих, као Новица Радовић и Милутин Лакићевић. Зато се радујем и молим Господу да им подари вјечнога покоја. А вама, њиховим потомцима, да подари наде и храбрости, вјере и истинитости и утјехе коју само Бог дарује људима!“

Након одржане бесједе Митрополит је призвао ондашњег главног уредника Радио „Светигоре“ и пјесника Славка Живковића, да каже неколико стихова о својој баки Новки и ђеду Јагу Лакићевићу.

СТРАНИЦА ИЗ ЉЕТОПИСА СЈЕНОКОСА

Од Рудога Поља до Бијелог града

Изнијела бреме монахиња мати –

Благо томе ко се без кривице пати,

Ко на правди Божјој мучи се и страда!

Моја баба Новка знала је да коси, копа,

Вуче, жање, да пласти и ђене,

Баца на сијено и навиљке носи

Заједно са још двије храбре жене:

То су баба Дула и баба Милуша,

Три сестре јетрве, а три удовице,

Три уморна тијела – једна чиста душа

Као да је душа младе Гојковице

Оне су орале, сијале, листале,

Откивале косе у расвите дана.

У задругу њих три нијесу пристале

Кад је на власт дошла сила залудрана.

Навртале воду, кропиле по ноћи,

Јаз, бидон, бурило, матара и канта,

А знале су – ни брат не смије помоћи,

Ако не помогне кријући од Панта!

А Ђед ми Милутин, звали су га Јаго,

Што сам већ, ево, прешо у године,

Бдио је над кућом и рањен помаго,

И око стожине и око подине.

Ране му од браће, бол неће да мине,

Разбратна му рука крв просу и згруша,

Тијело још лежи негдје поред Дрине,

Изнад Сјенокоса лепрша му душа.

Даће Бог велики (и ево, данас је дао!)

Даће Бог велики, Свемоћни, Једини,

Слутим тај дан љетње радости и жеге,

Када ће ђед Јаго са међе на Дрини,

Доћи своме гробу на равне Биљеге.

Мислили су силни да неће мријети,

Разни Пантовићи, силе Зла и Мрака,

Сад им Адска тмуша душама пријети,

А рајско цвијеће бере моја бака.

Од Рудога Поља до Бијелог града,

Изнијела бреме монахиња мати,

Благо томе ко се без кривице пати,

Ко на правди Божјој мучи се и страда.

(Славко Живковић)

Прочитајте ЈОШ:

Кад је образ од живота пречи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: