Да се не заборави: Двије деценије од отмице 18 српских цивила, најмлађој Радмили било је само 5 година

Прошло је тачно 20 година од како су албански екстремисти, припадници тзв. „ОВК“ у селу Муштутиште код Суве Реке киднаповали 18 српских цивила о чијој судбини се до данас ништа не зна. Најмлађа жртва овог злочина је била петогодишња Радмила Живановић, док је најстарији био Јован Досић, пензионер од 86 година.

Месец јун је нажалост период када се одржава велики број комеморација и парастоса у знак сећања на српске жртве пострадале широм Балкана. Као што то обичаји налажу, испред споменика који је посвећен страдалима пале се свеће, полаже се цвеће, држи се опело а свечаним говорима се родбина и пријатељи сећају својих најмилијих који су убијени у вихору рата. Комеморације обично бивају медијски испраћене; новинари различитих телевизија и медијских кућа интервјуишу породице жртава или представнике жртава са циљем да се злочин отргне од заборава.

Нажалост, оваква пракса се не примењује када је реч о жртвама ратног злочина у селу Мушутиште. Наиме, Мушутиште представља најстрадалније село током последњег рата на Косову и Метохији. У нападу албанских екстремиста киднаповано је или зверски побијено осамнаесет мештана – цивила чија је једина кривица била њихова српска националност. Највећи број цивила је убијен или киднапован непосредно након потписивања Кумановског споразума и доласка КФОР-а – 10. јуна 1999. Злочин у селу Мушутиште представља најмасовнији злочин над српским цивилним становништвом на Косову и Метохији. Након њега, следи злочин у селу Дојнице (17 отетих жена и стараца), па онда следе Старо Грацко, Ливадице, Понеш и остала села – стратишта нашег народа.

Жртве у селу Мушутиште:

1. Божидар Цветковић (1929)

2. Цвета Николић (1925)

3. Марко Николић (1920)

4. Јованка Митић (1939)

5. Станислав Митић (1939)

6. Божидар Јовановић (1948)

7. Бранислав Рашковић (1931)

8. Даница Вуковић (1935)

9. Јован Досић (1913)

10. Марко Марковић (1951)

11. Радмила Живановић (1993)

12. Светлана Живановић (1955)

13. Мирко Цветковић (1937)

14. Радислав Јовановић (1932)

15. Велика Марковић (1944)

16. Радован Михајловић (1957)

17. Станислав Марковић (1927)

18. Зоран Михајловић (1965)

Потпуно неправедно, жртве злочина у Мушутишту су готово две деценије понижене, занемарене и заборављене како од државе, тако и од медија, политичара али и осталих представника власти, елите и јавног мњења. Ове жртве немају ни спомен обележје у свом Мушутишту, месту где су рођени, где су живели и где су убијени. Породице жртава не смеју доћи у своје родно место да одају почаст својим најмилијима.

Њихови џелати, бивши ОВК терористи, а данас високи званичници лажне „државе Косово“, оштро се противе било каквом доласку протераних Срба а камоли тек постављању спомен обележја или служењу комеморације.

Против породица жртава, иначе прогнаних Срба који су имали ту срећу да преживе масакр ОВК терориста, организују се масовни протести, окупљања са циљем да се спречи њихов обилазак вековних огњишта. Звери у људском облику који су 1999. силовали, убијали, палили, протеривали до данас нису доживели катарзу већ отворено шире насиље и величају злочине. Циљ ових протеста свакако јесте покушај да се спречи повратак Срба на своја огњишта али и страх од могућности да масовне гробнице са посмртним остацима киднапованих Срба буду пронађене и откривене чиме би се отворило и питање одговорности за почињене злочине.

За разлику од злочина у Старом Грацком, Гораждевцу, Великој Хочи, Алексинцу, Варварину, Сурдулици који су макар медијски пропраћени и достојанствено обележени о злочину у Мушутишту се не говори и не пише. О недужним жртвама чији су животи окрутно угашени влада завет ћутања. Мештани Мушутишта се до данас воде као нестали, њихова судбина никада није расветљена а комшије Албанци одбијају да кажу где су масовне гробнице и каква је судбина снашла ове недужне људе. Албански екстремисти су минирали и порушили све православне цркве и манастире..српске куће су попаљене а имовина опљачкана или узурпирана.

На подручју Суве Реке, албански екстремисти су у периоду од 1998. до 1999. убили и киднаповали преко 200 грађана српске, ромске и бошњачке националности а страдало је и двадесетак Албанаца, лојалних грађана СРЈ. Без милости су убијане труднице, немоћни старци, цивили, а нису била поштеђена чак ни деца. За монструозне злочине до данас нико није одговарао.

Извор: „Gračanica online. info“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: