Да се подсјетимо ,,Како је говорио Матија“ о Његошу: ,,Кукавно Српство“

,,Дукљанске теорије“ научници одбацују као „нешкодљиве дневно-политичке игре“ заборављајући, при том, да тако обично све почиње.

Данас, када о судбини Црне Горе могу одлучивати само њени грађани, а не и држављани, ,,када нови црногорски интелектуални кругови“ (Дукљанска академија са Јевремом Брковићем на челу) најављују „редефинисање односа према Његошу“ ударајући темеље црногорском језику и књижевности, поставља се питање: Шта ће бити са Његошем ако се Србија и Црна Гора одвоје? И сходно томе, на који начин ће нове генерације читати Његоша?      

Неподобан

Његош је, у Црној Гори, од 1945. године све неподобнији писац, што доказују и бројна издања Његових дела која нису ништа друго, до фалсификати, тврде овдашњи (али и црногорски) Његошолози, са доказима да у њима недостају читави фрагменти и стихови у којима се помиње придев ,,српски“, или је, просто, тај придев замењен придевом ,,црногорски“ уколико не нарушава десетерачку форму стиха. Многе речи су у тим издањима ијекавизиране иако је Његош изворно користио њихову екавску варијанту. Чији је Његош – питање је које је 1969. године стигло и до Уставног суда Југославије, када је Радослав Ротковић, тада „књижевник из Титограда“, а сада члан Дукљанске академије, захтевао да се „обелодани грешка коју су Матица српска и Српска књижевна задруга начиниле“ уврстивши дела Његоша, Стјепана Митрова Љубише, Михала Лалића и Марка Миљанова у едицију „Српска књижевност у сто књига“ јер се тиме ,,негира постојање црногорске књижевности и самим тим црногорске нације“.

       „Комунистичко доба је обележено, дакле, специфичним напором да се потре Његошево Српство, а врхунац тог потирања и покушаја измештања Његоша из српског културног осећања, без сумње је рушење капеле на Ловћену, 1971. године, што је акт духовног фалсификата“, каже проф. др Мило Ломпар са Филолошког факултета у Београду. Можда најбољи пример за третман Његошевог дела у Црној Гори је нова поставка ,,Горског вијенца“ у Црногорском народном позоришту у којој, напросто, нема стихова који се односе на Српство. Не, то није легитимни начин читања Његоша, упозоравају овдашњи критичари, то је фалсификат.
       ,,У жељи да заустави иживљавањe над Његошем, Октоих намјерава да до јесени (београдског Сајма књига) објави Његошева сабрана дјела – једно издање које би било поуздано и које би отклонило недоумице и недостатке које имају ранија издања“, каже главни и одговорни уредник издавачке куће Октоих из Подгорице Радомир Уљаревић и напомиње да је пре неколико година ова издавачка кућа покренула едицију ,,Његош“ која доноси најважније текстове из области Његошологије, од Павла Поповића – ,,О Горском вијенцу“, до Едварда Дениса Гоја – ,,Сабља и пјесна“ која је изашла пре месец дана, а ту су и ,,Његошу – књига дубоке оданости“ од Исидоре Секулић, ,,Религија Његошева“ владике Николаја Велимировића, Александра Шмауса ,,Његошева Луча микрокозма“, ,,Боник цетињски“ Миодрага Поповића, ,,Композиција Горског вијенца“ Јована Деретића, ,,Његош у енглеској и америчкој култури“ Светозара Кољевића…          

Српство – верска а не етичка одредница     

У ,,Коментарима“ проф. др Слободана Томовића (докторирао на Његочевој филозофији), издању из 1990. године у којем се бави ,,Горским вијенцем“, „Лучом“ и „Лажним царем Шћепаном Малим“, наилазимо на тезу да се код Његоша термини „српство“ и „Србин“ јављају „кад пјесник уопштава историјске симболе настојећи да оживи архетипске слике средњевјековног витештва у свијести савременика“. Када користи термине „Црногорац“ и „црногорски“ то чини „у несумњивој функцији изграђеног етнонима“, а „‘српство’ није друго већ политички романтизам 19. вијека… у функцији позитивне друштвене праксе зближавања и окупљања народа Југославије“. Тако стиху „о кукавно Српство угашено“, др Томовић тумачи: “ У Његоша је ‘Српство’ вишезначно, али поред свега, у конкретном примеру, најближе је појму источне, православне вјере.“ У Поговору својих „Коментара“, проф. др Слободан Томовић истиче да „досадашњи коментатори ‘Горског вијенца’ нијесу правили разлику између појмова ‘Србин’ и ‘Црногорац’ често употребљаваних у Његошевом књижевном изразу“, а да су га Његова истраживања довела до уверења да ти појмови, „код Његоша нијесу синоними“.
       Студенти Филолошког факултета Универзитета у Београду уче да је „Његош увек полазио од једне основне идеје, једне мисли водиље: да Црна Гора никад није била покорена, да никада није пала у турско ропство, да је она последња искра угасле српске слободе“, како проналазимо у „Историји српске књижевности“, проф. др Јована Деретића, чије је становиште да је Његош ту идеју „преузео из црногорске традиције“. С друге стране, др Слободан Томовић сматра да је „српска православна традиција успела да у народу усади чврсто увјерење како су Његови физички преци, у ствари, преживјели витезови у Косовском боју, који су се повукли у неприступачне црногорске гудуре да би одатле дали посљедњи отпор Турцима…“ а да је то уверење лишено „историјског ослонца и сасвим легендарно“.
       Позван да за НИН разјасни будућност Његочевог дела у случају раздвајања Србије и Црне Горе, проф. др Слободан Томовић је рекао да је то „политичко питање на које нема одговор“ и додао:
       ,,Његош је прешао домаће оквире и ушао у стандарде светске културе (као Гете, Милтон, Данте), тако да наши домаћи односи неће утицати на Његово дело.“ Када је реч о утицају на генерације које ће у новом веку читати Његоша, др Слободан Томовић је истакао да се „за Његошево дјело никако не могу везати политички догађаји“ будући је „у политичком контексту оно просто – недодирљиво“.   

Негатив ,,Горског вијенца“  

Дукљански академици „врхунац црногорског књижевног језика“ откривају управо у делима Петра II Петровића Његоша и тврде да се „Српство у Црној Гори помиње тек од 17. века“, али и да је „Његош и српски и црногорски, а ако треба и хрватски и босански (или бошњачки? прим. аут.) писац зато што је на све те народе утицао“, како за НИН говори Војислав Д. Никкевић. На овакве „дукљанске“ изјаве, филолози и лингвисти, критичари и проучаваоци Његошевог дела – немају коментар. Просто, не сматрају их довољно озбиљним, и одбацују као „нешкодљиве дневнополитичке игре“.

       Један од њих је и проф. др Мило Ломпар који се у својој монографији „Његош и модерна“(1998) бави „Лажним царем“, кога види као дело које погађа у централни нерв „колективног саморазумевања српске културе“ и представља парадоксални спој између херојске, глорификоване метафизике и лакрдијаша или кловна. „То је дело које на најнегативнији могући начин прочитава ситуацију ‘Горског вијенца’. Док у ‘Горском вијенцу’ имамо драматичну ситуацију истраге потурица, у другом је исход те ситуације – лакрдијаш. Смрт за жртву постаје смрт за кловна, и ‘Лажни цар’, дакле, одузима смисленост жртви, а то се дешава код песника који је у темељу читавог једног националног мита. Чињеница да српска култура није била спремна да прихвати ту тако деструктивну поенту о себи, показује њену специфичну ускост и њене границе“, тумачење је др Ломпара.
       На питање шта ће бити са Његошем уколико дође до одвајања Србије и Црне Горе, проф. др Мило Ломпар за НИН каже: „Место Његошево је неспорно у српској књижевности. У културном смислу, распад Југославије има и позитивне ефекте. Срби могу прилично прецизно да идентификују своје писце а не да их одобравају идеолошке комисије централних комитета. Његош јесте српски писац и то из Његовог дела закономерно произлази. Они који инсистирају на црногорству и не отимају се сувише о њега.“
     
     Академик
     Матија Бећковић

Објављено у НИН-у, априла 2001. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: