„Да се саберемо у љубави која побеђује“: Отац Миајло Бацковић о литијама и устоличењу митрополита Јоаникија

Тиватски парох, дуго година и горњогрбаљски, Миајло Бацковић, рођен је у Јоханесбургу, али одрастао уз Његошеве стихове и гусле.

Он за „Новости“ открива детаље устоличења митрополита Јоаникија септембра 2021. када је био не само један од оних који су цетињски манастир чували голим животом и љубављу, већ и човек који је учествовао у организацији устоличења, а за време литија чак 12 пута хапшен. Његова порука на Сретење је да се саберемо у љубави која побеђује.

Отац Миајло прича срцем. Ономе ко га слуша одмах постане јасно зашто је међу омиљеним свештеницима Српске православне цркве у Црној Гори. Прича занимљиво, додајући сведеном сведочењу свештеника и живо искуство припадника елитне 63. падобранске бригаде Војске Југославије, човека који је и као војник и као духовник био и остаје на бранику отаџбине. Истиче, не без поноса, да је ђак друге генерације обновљене цетињске Богословије од 1991/92. године. У граду који и данас воли и познаје у душу провео је пет година.

– Упознао сам менталитет Цетињана. Имао сам доста пријатеља и у том времену превирања, оснивања разних невладиних организација које себе називају црквом, када је кренуло раслојавање међу људима, када је већина из комунизма прешла у некакав национализам, што је на свакој страни доносило све дубље поделе. Комунистима, либералима, неолибералима главни непријатељ је била црква, па смо трпели жестоке притиске…

– У сваком догађају који се одвијао на Цетињу, а тих година је и долазак блаженопочившег митрополита Амфилохија, и обнављање цетињске Богословије, град се претварао у полигон за потпиривање подела. Цетиње је било потпуно осиромашено, а народ окренут дневно политичким темама. На жалост, од деведесетих година па до нашег времена и устоличења новог митрополита црногорско приморског господина Јоаникија то се није битно променило, мада је народ на Цетињу генерално добар, гледа своја посла и бави се опстанком у граду који је потпуно запостављен, а без сумње јесте истинска престоница старе Црне Горе.

Отац Миајло, Катуњанин чији су преци стварали Црну Гору, премда рођен у иностранству, уз оца и његову носталгију коју је ублажавао уз гусле, Његоша и Горски вијенац, када је уписао цетињску Богословију замишљао је каже, да је сваки Цетињанин сличан Његошу, а сваки монах у манастиру Светом Петру Цетињском.

– Наравно идеали су полако падали, десиле су се разне промене, напади на цркву,такозвани закон о слободи вероисповести који смо литијама оборили… Данас и литије неки људи доживљавају као политичке, а оне су биле све само нису биле политичке. Ми смо хтели да срушимо мржњу и подељеност у Црној Гори која постоји од Другог светског рата па и пре, бјелаши, зеленаши, комите, четници, партизани а траје све до данашњег времена.. Имали смо и јасне захтеве да сви будемо исти као што смо пред Господом.

Градећи причом верну слику Црне Горе отац Миајло говори и о братским јамама које су настајале на крају и током Другог светског рата, људима убијаним без суда и пресуде, пасјим гробљима, све уз оцену да народ у Црној Гори и сада живи последице нечега што траје 80 година… Верује да 30. августа, није пао само тридесетогодишњи режим Мила Ђукановића и ДПС-а него је пао комунизам у Црној Гори, али су пет година касније, људи незадовољни променама, а тешко прихватају да су оне могуће тек ако их започнемо у себи, па мењамо свет и људе око себе…. Осим тога оне се не могу десити за кратко време, а он најбитнија освојена је : људи су слободни!

Ово је био рам за слику устоличење митрополита Јоаникија које је као и сва претходна требало да буде на Цетињу…

– Митрополит који је највише времена свог монашког живота провео баш на Цетињу одједном је представљен као неко кога поставља тзв црква Србије како они воле да зову нашу Српску православну цркву. Говорено је да се устоличење намеће као да се никада раније није дешавало на Цетињу. За сваког нормалног човека то је било чудно, а за необавештене је било потпуно нејасно зашто се то дешава… Мени који сам познавао Цетиње то није било толико страшно. С друге стране, тог 4. на 5. септембар, када је митрополит устоличен најмање људи на барикадама било је са Цетиња.Све што се скупило дошло је са разних страна из Црне Горе и стварана је медијска прича да ће доћи до линча, до грађанског рата… А ја сам, као и сваки пут, на Цетиње дошао с великом љубављу, са двадесетак, тридесет момака, члановима братства Православне омладине и понудили смо да чувамо манастир својим животима.

Отац Миајло сведочи и о ономе што многи укључујући и митрополита који је у том тренутку био у Подгорици са патријархом Порфиријем и другим епископима, нису могли да виде.

– Имали смо целог дана нападе на манастир који је био опкољен, било је пуцњаве, ружна атмосфера. А у манастиру – молитвена. Монаси су све време читали акатист и молитве код моштију Св Петра Цетињског, код руке Св Јована Крститеља и дела часног крста Господњег … У једном тренутку је изгледало као да ће бити пробијен кордон полиције, па је посебна прича шта се у том тренутку дешавало у систему безбедности, ко је попустио или није, ко је издао или није. То је било стање државног удара – сигуран је отац Миајло.

Он који је учествовао у припреми устоличења и преговорима са државом и Владом, са службама безбедности не може ни данас да схвати да неко из система безбедности каже да држава не може да уради нешто јер постоји група људи која то жели да спречи… то је незамисливо!

Ноћ између 4. и 5. септембра била је према речима нашег саговорника посебно тешка, и он први пут са Новостима дели причу коју медијима није до сада испричао.

– Када сам чуо да се пуца око манастира, када су се чули невероватни урлици који су личили на демонске нападе, у диму од сузавца и пуцњева, у хаосу, у коме су ружне речи упућиване и свецу и светињи, помислио сам на онај братоубилачки нагон, јер су и напољу били људи који су наша браћа, са којима живимо, делимо исти ваздух, град, друштво… Они су желели да се сукобе са нама да би спречили како су веровали „агресију“ на манастир цетињски, а у ствари сва агресија је била са њихове стране. У том тренутку сам отишао до моштију Св Петра Цетињског и забринут да то стање не ескалира, не уплашен, поклонио се свецу и замолио да он преузме одбрану Цетињског манастира, да смири браћу. Такав мирис моштију сам осетио да је то било невероватно. Мошти немају константан миомирис као што су те ноћи имале. То ми је дало наду да ће све бити добро.

Отац Миајло итиче и велику борбу људи у Влади, укључујући бившег премијера Здравка Кривокапића, министарку Оливеру Ињац, која је поред свих претњи дала војне хеликоптере јер полицијски нису хтели да полете, Дејана Вукшића тадашег директора Агенције за националну безбедност, Милоша Ракоњца који је комадовао акцијом, премијера Милојка Спаића, председника Јакова Милатовића…

– Сви су били врло јасни да се то устоличење мора десити зато што је то нормално да се деси… Да се тада попустило покушајима застрашивања и уценама, да је организовано устоличење у Подгорици као што је предлагано, ништа више у Црној Гори не би било исто. Да се прекинуо континуитет који ни Турци ни разни окупатори нису успели да прекину, мислим да би све у Црној гори било другачије, а надам се да више никада неће бити доведени у питање ни место ни начин устоличења митрополита црногорско приморског.

Тренуци за вечност

Оно што се збивало иза зидина манастира још није у јавности познато у целости, а били су то тренуци за вечност.

– Када је завршено устоличење, а хеликоптер чекао да се одмах иде са Цетиња због безбедности, митрополит је рекао: „Е, нећемо вала док не попијемо бар ракију у Митрополији!“ Партијарх је пристао и ми смо отишли да наздравимо како је то традиција у Црној Гори. Тензија је вани још трајала и можда у том тренутку била и опаснија.. Ми смо само осећали да је велика ствар завршена, да су истина, континуитет и Св Петар Цетињски победили… Када је патријарх излазио више није било ни тог фамозног панцир ћебета јер није било битно да ли ће сада неко нешто урадити јер смо ми урадили оно што је најбитније. Једног тренутка, и то мислим да нико никада до сада није рекао, један човек из државе који је покушавао да објасни како се устоличење не може десити питао је шта ако убију миотрополита? А онда је један свештеник реаговао говорећи да неће бити први митрополит који је убијен, већ је један Јоаникије убијен и ено га на Цетињу. Зашто је ово битно? Зато што заиста ми нисмо бранили митрополита као личност, бранили смо институцију цркве и Митрополију црногорско – приморску. Тај поглед на вечност нас је водио а све друге перспективе, људи са друге стране кордона полиције, су дневно-политичке. Зато сматрам да је тога дана на Цетињу победила вечност. .. То како је митрополит дошао на Цетиње најмање је битно. Најбитније је да нико није страдао, а митрополит је рекао: боље да убију мене него да падне једна кап нечије крви. То је била порука и отуд моја захвалност сваком човеку који је те ноћи био у манастиру…

Уз осмех отац Миајло коментарише и како су се митрополит и патријарх спустили с неба, па и то има неку симболику доласка у овај свет и вазнесења и васкрсења.

Похвале

Речи хвале оца Миајла, с много разумевања јер је и сам падобранац, заслужио је пилот хеликоптера Јован Радета, за кога каже да је патриота, побожан,велики професионалац… Он је после овог чина остао без посла, који воли и мора да се бави другим стварима. Али, све је то световно, њега очекује награда која није од овога света. Исто важи и за Петра Кнежевића,такође падобранца који је у саставу специјалне полицијске јединице био један од оних који су пробили барикаде и дошли до манастира да обезбеде долазак патријарха и митрополита на Цетиње, каже наш саговорник и додаје: у немоћи људској Божија се сила пројављује!

– Ми смо током устоличења били забринути јер знамо шта значи братоубилаштво а осетили смо близину такве атмосфере на Цетињу. Та трагична мисао подељене Црне Горе и повела ме до Св Петра Цетињског да њега замолим да сачува мир и манастир… Исто се осећало током литија, осећала се та рука Божија и то је била димензија вечности коју су многи данас схватили хтели то да признају или не… Ми Срби као народ изгледа најбоље и сложно живимо кад смо на крсту и са крстом, чим стекнемо одређену слободу ми се поделимо… На Сретење посебно треба позвати на сабирање, нека би Господ дао да се празником Сретења сви у Црној Гори и шире сретнемо у љубави један са другим и љубављу која побеђује, победимо све поделе међу нама!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: