Да Винчи: Како је ренесансни геније постао миљеник теоретичара завјере
1 min readНедосањани сан Леонарда да Винчија био је да полети и сагледа свијет из птичје перспективе. Није успио да савлада простор у оквирима физике, али је надвладао вријеме. Његова умјетничка и интелектуална заоставштина већ пет вјекова заокупљају бројне научнике и истраживаче, инспиришу умјетнике, али и бројне теоретичаре завјере.
„Популарна култура допринела је у великој мери рађању предрасуда које постоје у вези с Леонардом. Постоји ли нешто што би се том ренесансном генију могло замјерити? Неки моји пријатељи у шали на то питање одговарају: ’Да није било Леонарда да Винчија, можда не би било ни Дена Брауна‘“, уз осмјех констатује историчар умјетности Игор Рил, главни уредник српског издања часописа „Национална географија“.
Када говоримо о Леонардовој умјетности, наилазимо на много тајни, загонетки, неразјашњених питања. Много је слика за које се не зна поуздано да ли их је насликао он или неко од његових помоћника, неке су остале недовршене, а неке, попут „Тајне вечере“, пропадају.
„Он је био изузетно педантан, а многа своја дела је оставио недовршена, јер није био задовољан њима. Био је у стању годинама да се бави само ’Мона Лизом‘, а много је и других слика и цртежа које је вукао за собом током сваке селидбе да би могао да их заврши. Он је радио и када само размишља и дешавало се да за неколико сати повуче само један потез четкицом. Није био ефикасан као Микеланђело, Алберти, Брунелески, Ботичели“, објашњава наш саговорник.
Једна од најпосјећенијих одаја у париском Лувру свакако је она у којој је изложен портрет насмјешене ренесансне љепотице Лизе дел Ђокондо. Ипак, све до 1911. године о тој слици невеликих димензија, која је остала недовршена као и многа друга Леонардова дјела, није се много говорило. Пажњу свјетске јавности привукла је када је Винченцо Перуђа, Италијан запослен у Лувру, одлучио да је украде и однесе у Италију — из патриотских разлога.
Тадашње новине широм Европе писале су из дана у дан о мистериозном нестанку жене са загонетним осмјехом, пише Спутњик.
„Тако се фама полако градила. Када је слика пронађена две године касније, медији су поново учинили своје“, каже Игор Рил.
„Тајна вечера“: Замрзнути филмски кадар
Чувена Леонардова фреска „Тајна вечера“, која је у многим својим техничким и умјетничким аспектима револуционарна за доба у којем је настала, многима је, међутим, позната прије свега као дјело које крије мноштво тајних симбола и порука великог мајстора.
У миленијумском бестселеру „Да Винчијев код“ Ден Браун развија примамљиву теорију о садржају ове слике, распореду апостола око Христа, њиховим изразима лица и положајима тијела, детаљима на слици који крију разне симболе, пророчанства и тајне поруке, сугеришући нам да је Леонардо припадао тајном братству.
„Колико год да је инспиративна за Дена Брауна и друге теоретичаре завере, мислим да Леонардова намера није била да на слици сакрије некакву поруку. Поред тога што је био изванредно образован, био је вешт сликар и одговоран извршилац посла. Распоред апостола око Христа може да се чита и с лева на десно, и с десна на лево. То говори о моћи његове имагинације и способности да из различитих извора — а ослањао се на најмање два јеванђеља када је радио ту слику — интерпретира сцену последње вечере тако да она заиста изгледа као замрзнути кадар из неког филма“, наглашава Рил.
Једно од највећих достигнућа те фреске, подсјећа наш саговорник, јесте перспектива којом је Леонардо успио да постигне оно чему су многи тежили прије њега. Извео је перспективу тако да привуче поглед на тачку нестајања, односно „недоглед“, нагласивши тиме најважнију фигуру композиције — Исуса Христа.
„Најважнији је управо Леонардов научни приступ, односно примењена физика у једном уметничком делу. Сви оптички аспекти су ту задовољени, чак и медицински, јер је физиологија ока веома важна за посматрање те слике“, напомиње Игор Рил.
Леонардо је из неког разлога одустао од традиционалне технике фрескосликарства, па је за „Тајну вечеру“ умјесто темпера на влажном малтеру користио уљане боје на сувој подлози. Због тога је слика веома брзо изгубила свој почетни сјај.
„У накнадним рестаурацијама много тога се променило, нешто је додато, нешто није на прави начин рестаурирано, све до 2012. године, када је учињено све што је било могуће уз коришћење најновијих техника инфрацрвеног испитивања слојева“, подсећа наш саговорник.
Тајна Леонардовог рукописа
Леонардови кодекси — стотине страница са забелешкама из свакодневног живота, опсервацијама, цртежима, скицама и нацртима из најразноврснијих области, од анатомије, ботанике и астрономије, до хидраулике, аеродинамике и грађевинарства, такође су права посластица за љубитеље мистерија, преноси Спутњик.
„Бележио је баш све, и оно што је запажао проучавајући природу, и оно што му је као уметнику, или инжењеру падало на памет. Пошто је био леворук, писао је као у огледалу. Ден Браун и њему слични склони су да у томе виде теорију завере и да нас убеде да је Леонардо имао неку тајну поруку за остатак свог братства. Историјска наука и чињенице говоре нешто потпуно друго. Уопште није била реткост да леворуки људи пишу на тај начин, да не би размазивали фарбу“, објашњава Игор Рил.
Према његовим ријечима, увијек је могуће наћи публику којој се лако могу продати фикс-идеје и непровјерене теорије.
„Необразованим становништвом је веома лако манипулисати, без обзира на то да ли сте писац или политичар. То може да се види данас када су снажни антиваксерски покрети или покрети ’равноземљаша‘. Запањујуће је да се тако нешто догађа у 21. веку! Верујем да би се и сâм Леонардо побунио против будалаштина тог типа. Интернет и друштвене мреже су, као нешто што је требало да буде платформа за размену мишљења, постали извор отровних, нетачних информација. Проблем је у томе што су не само медијска, него и општа писменост на врло ниском нивоу и то не само у Србији, него и широм света“, наводи Рил.
Геније за селф-маркетинг
Да би привукао пажњу миланског кнеза Лудовика Сфорција, Леонардо му је послао писмо у којем је навео шта све умије да ради. Након дугачког списка који је садржао изградњу фортификација, израду ратне опреме и премјештање токова ријека, скромно је додао да може и да наслика све што и други сликари, ако не и боље.
Многи његови нацрти најављују каснија технолошка достигнућа, попут ронилачког одјела, хеликоптерских елиса, падобрана, једрилице… „Све то потврђује тезу да је Леонардо ренесансни човек за 21. век“, оцењује Рил.
Да бисмо разумјели разноврстан стваралачки опус Леонарда да Винчија, неопходно је да га сагледамо у временском контексту у којем је живио.
Рођен је 1452. године, у тренутку када је пад Цариграда био већ готово извјестан. У то вријеме у Фиренцу су долазили бројни Грци који су доносили и многа дјела античких филозофа. Када је Леонарду било седам година, моћни Козимо де Медичи основао је академију по угледу на чувену Платонову, а у њој је главну улогу имао Марсилио Фичино, један од утемељивача хуманизма.
„До тих година ауторитет цркве био је неприкосновен. Оно што је било написано у Светом писму важило је као апсолутна истина. Хуманизам је, срећом, довео до тога да се такве истине преиспитују. Иако је црква осуђивала сецирање лешева, Леонардо и остали уметници тог доба су се бавили тиме и уопште проучавањем целокупне природе у покушају да схвате свет око себе. Окренули су се природи као врховном божанству, а човек као део те природе је постављен у центар њихове пажње. Црквени ауторитети су полако падали у сенку, а то је процес који и дан-данас траје“, напомиње Игор Рил.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: