Да застанемо, заплачемо, ћутимо данима: Јутро наде у данима жалости

Пише: Зоран Шапоњић

Трачак наде у дану жалости док црне весте стижу и престижу једна другу, док Србија трећи дан заредом броји мртве и рањене. На десетине. Док сам јутрос у узаној уличици обилазио велико црно возило, заустављено у супротној траци, појавио се иза угла власник, возач, не знам, младић у црној јакни, крупан, кратко подшишан, подигао руку у знак извињења, онда је спустио на груди, климнуо главом, „опрости брате“, прочитао сам да ми је рекао…

Трачак наде у дану који почиње вестима о још осморо мртвих и тринаесторо рањених у Србији.

Може ли дан који почињемо у сузама, док нас пред вестима које се нижу као на траци хвата паника, док сe монитори телефона, телевизора, лап-топова преливају у крви, ма колико то јутрос звучало немогуће, сурово, сулудо, тешко, донети нову наду…

Јесу ли нам као друштву, држави, заједници, јесу ли нам као људима пре свега, ако смо имало људи, ако је ишта још људског остало у нама, ова два масакра довољна? Јесу ли нас довољно упозорили, да свако од нас појединачно застане, види сам са собом, постави себи питање, једно једино, куд смо то, свако од нас појединачно кренули, куд нас води овај пут, где смо то стигли… Пут на којем нисмо сами, него  смо повели и своју децу, своје унуке рођене и нерођене, своје рођаке, комшије, пријатеље, кумове…

Је ли време да застанемо, заћутимо и ћутимо данима, преиспитамо себе, видимо са собом, можемо ли даље овако, јер ово што се пре два дана десило у Београду, ноћас у Младеновцу није се десило тамо неком, далеком, непознатом, ово се десило свима нама, сваком од нас појединачно, ово се десило нашој деци. Није ово њихова туга, туга непознатих, далеких људи, које никад нећемо срести, видети, упознати, ово је наша туга.

Како сте?

Можемо ли, за почетак, колико данас поподне, кад се вратимо са посла, да прекорачимо праг комшијама, да застанемо на улици, да питамо те људе које смо заборавили, које не познајемо, чије нас се судбине не тичу – „како сте“, а онда да не протрчимо поред њих, него да их саслушамо, да покажемо да нам је заиста стало и да чујемо како су…

Можемо ли од тога да почнемо? А онда, можемо ли данас, кад смо у колима, рецимо, да не „легнемо“ на сирену ако неко испред нас застане само на секунду, или на семафору не стартује своје возило у делићу те исте секунде?

Можемо ли данас, и наредних дана, барем док трају ови дани жалости, да се не завадимо са комшијом који нас је на тренутак заградио на паркингу, са непознатим који нас је исекао колима на путу? Можемо ли да се не изнервирамо ако старица испред нас не претрчи пешачки јер ми, ето, журимо…

Можемо ли, барем јутрос, престати да гневом реагујемо на сваку ситницу, можемо ли престати да псујемо, пљујемо, етикетирамо, вређамо, судимо, грдимо, осуђујемо?

Можемо ли?

Можемо ли данас, у овом дану жалости, после ноћи у којој су још нека деца побијена, нека остала без родитеља, неки људи без синова и ћерки, сестра без брата и брат без сестре само да ћутимо… Можда, не са гнушањем, не са гневом, тек са тугом, очајни, очију пуних суза, да прођемо поред киоска на коме су насловне стране пуне крви, пуне исповести, „детаља“? Можемо ли да искључимо ТВ апарат док на њему новинарке саслушавају дечицу од десетак година која су преживела масакр у центру Београда? Не да грдимо, не да псујемо, пљујемо, згражавамо се, не, само да искључимо телевизор, да заплачемо и да плачемо дуго, дуго, све док суза имамо.

Трагови доброте

Можемо ли ишта учинити, барем данас, барем суочени са овим ужасом који нам куца на кућна врата да нам куће и станови не буду, како то рече јуче мој друг Михаило Меденица, „преноћишта“, „мусави хотели с краја града“, него гнезда љубави, сигурности, среће, радости, божје благодети… Можемо ли, је ли шта снаге остало са нама, да се суочимо са лажи у којој живимо? А, ништа лакше него сам себе лагати и опростите ми на речи, фолирати. О, како је то диван живот, кад сами себе убедимо како смо добри, најбољи, како нам је у кући, у згради, у улици све у реду.

Можемо ли барем данас, у овом дану жалости, неком свом, драгом, уместо смајлија да пошаљемо осмех, да га назовемо, проговоримо реч?

Можемо ли барем данас, у овом дану туге, да прескочимо странице на порталима са којих данима, не данима, него годинама и деценијама уназад и унапред, пљуска крв, наша крв, којима никад није доста несреће, јада, исповести, нових „детаља“, наставка прича…

Можда да од ових пар ситница кренемо, можда ће нам свима бити боље. Макар да покушамо. Неће нас ништа коштати.

Можда, да свако од нас ових дана завири у своје срце, у своју душу, да провери, да ли је још ишта људског остало у нама, док стичемо, грабимо, док нам никад није доста. Можда, да проверимо, да ли смо, док намичемо дан на дан, динар на динар, док се боримо за голе животе, за кору хлеба, за опстанак, док идемо у поцепаним ципелама, док надничимо, престали, можда, да будемо људи, изгубили и последње трагове људског у нама, постали тешки, нервозни, неурачунљиви? Да ли смо избрисали и последње трагове оног, доброг у нама, оног са чиме смо се родили?

Или су можда трагови те доброте остали у нама, само их ваља наћи, обновити, поново потпалити ватру, сузама залити оно доброг што нам је остало, можда се прими, можда та доброта почне да се умножава, да расте у нама, можда свако од нас, сам, изнутра, роди себе новог и обновљеног?

Да чујемо једни друге

Шта мислите, да од овог кренемо? Шта мислите, да свако од нас, сам, појединачно, покуша да уради било шта, мрвицу, само нешто мало код себе да промени, побољша, да покушамо да зауставимо ово што нам се дешава и што ће нам се тек дешавати, ово што се чини да је назаустављиво?

Опростите ми, а шта мислите да макар у овим данима жалости, престанемо да виримо комшијама у двориште, да престанемо да се упоређујемо са тим истим комшијама, колегама, пријатељима, него да пробамо, да се барем један једини дан упоредимо сами са собом, да видимо јесмо ли за икру бољи него јуче, или смо гори, покваренији, себичнији, владају ли доброта или завист и похлепа нама?

Можемо ли макар у овим данима жалости, не да причамо једни са другима у кући, него да чујемо једни друге, да се једни другима у кући, у згради, у улици радујемо, да нас душа и срце заболе над туђом невољом, искрено, да се још искреније обрадујемо туђој радости, успеху…

Ово је давно почело, неће се само од себе зауставити. Видимо ли овај мрак који нас гута, или ћемо да се правимо да је око нас светло, да се ово нас не тиче? Имамо ли снаге, је ли ишта људско још у нама остало, да јутрос, данас, да у ове дане жалости родимо у себи нову наду? Видимо ли да смо без те наде на крају пута, мислимо ли јутрос шта тек чека нас, нашу децу, унуке? Шта доносе наредни дани? Или ћемо само окренути главу, то се нас не тиче, добро је јер је мени добро, јер су моја деца жива и здрава, на сигурном?

А јесу ли? Јесмо ли сигурни?

(И, опростите ми што ово пишем јутрос. Што вам узимам време. Знам да нам је свима доста свега. Пишем што сам у паници, уплашен, а ништа човеку не уме окаљати образ као страх. Пишем, слаб у вери, овакав какав сам, јер не знам шта ћу даље, како, куда, којим путем? Пишем зато што се бојим за људе око себе, за оне које волим? Пишем јер немам снаге да се суочим са овим са чим се ваља суочити. Пишем јер се бојим, не знам, да ли сам ишта добро у себи успео сачувати, свестан да се само добротом можемо супротставити овоме што нам се дешава и што нам се тек спрема. Праштајте.)

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: