Дајковић: Након побједе Короне слиједи коначна побједа у борби за спас наше Цркве

Пише: Владислав Дајковић

– Полицајац: Име и презиме?
Митрополит: Архиепископ Цетињски, Зетско-брдски и Скендеријски, Митрополит Црногорско-приморски, наследник Лозе Петровића
▪️Полицајац: Датум рођења?
Митрополит: На дан Христовог рођења
▪️Полицајац: По занимању сте?
Митрополит: Божији пастир и чувар светог Пећког трона
▪️Полицајац: Запослење?
Митрополит: Код Бога, ако сте чули за њега.
▪️Полицајац: Адреса?
Митрополит: Тренутно на трону Петровића, у будућности уз Христа
▪️Полицајац: С киме сте контактирали последњих дана?
Митрополит: Са Богом
▪️Полицајац: Његова адреса становања?
Митрополит: (Руком показује на срце)
▪️Полицајац: Можете бити кажњени због овога
Митрополит: Поштујем само Божији суд и небеско царство
▪️Полицајац: Можда нас онда уз помоћ Бога мозете довести до нултог пацијента
Митрополит: Не треба ми Бог за то, већ знам.
▪️Полицајац: Па ко је онда нулти пацијент?
Митрополит: Адам
▪️Полицајац: Његова адреса?
Митрополит: Рајски врт
▪️Полицајац: Ви се шалите са мном?
Митрополит: Не, то је света истина
▪️Полицајац: Слободни сте
Митрополит: Слободнији него што ћете ви икада бити. Бог с тобом, момче. Теби је више потребнији.

Чим сам угледао Митрополитову фотографију из полицијске станице у присуству инспектора, замислио сам да је њихов разговор текао овако. Знајући Митрополитову мудрост и благу нарав, пустио сам машти на вољу.

И, искрен да будем, завидим тим полицајцима из подгоричког Центра безбједности. Они су тога дана свјесно или несвјесно добили “литију“ и час вјеронауке на сопственом радном мјесту, које су нама одавно забрањене. Те литије, то провиђење, ти благослови, па и присуство егзарха Пећког трона – потребнији су њима, него нама – тјешим се.

Таман кад смо мислили да ће 2020. годину (а можда чак и цијели вијек!) обиљежити два историјска догађаја: Црногорске литије и Корона вирус, на мала врата се ушетао и трећи догађај, подједнако историјски.

Полиција Мевлудина Нухоџића привела је канонског наследника лозе Петровића који чува трон Светог Петра, али и још важније – Особу која Божијом вољом чува све нас. Привођењем Митрополита Амфилохија на оптуженичку канцеларијску столицу, приведена је и већинска и истинска Његошева Црна Гора. Да ствар буде још болнија, уз Митрополита су тог дана приведени и бројни свештеници, чиме је подгоричка полицијска станица добила боју, мирис и укус оних прашњавих комуниситчких просторија у којима су се попови припремали за стријељање.

Ако консултујемо историју, сваки пут ћемо доћи до истог закључка: У временима друштвено-политичких превирања (каквим свједочимо и данас), држава је – кад год није знала шта да уради – знала макар једно – Да треба ударити на Цркву.

Отуда трагична и одвећ позната судбина Митрополита Јоаникија Липовца и стотина свештеника настрадалих у безименим јамама од стране руке оних чија дјеца и даље болују од Брозоморе. Том логиком, присјетимо се и страдалничког пута Митрополита Данила Дајковића који је голготу проживљивао од, не бих се изненадио, очева и ђедова истих ових који су приводили Митрополита Амфилохија прије неки дан на Златици.

Ипак, вара се онај који мисли да је Митрополитово привођење безазлено и сасвим случајно. Не заваравајмо се: Ђукановићева (тајна и јавна) полиција никад ништа не ради случајно. Напротив, све је стављено у службу одбране пољуљаног режима, па чак и опипавање пулса народа кроз акт привођења првојерарха наше Цркве. Не сматрам себе за особу бриљантног ума, али нисам баш ни наиван да не мислим да је то привођење била својеврсна анкета са главним питањем: “Како би вјерујући људи реаговали на сјутрашњи тотални обрачун ‘државе’ са Црквом?“ Не баш мирно, одмах да вам кажем, и за то вам и није потребно истраживање.

Било како било, љепшу позивницу на прољећне и љетње литије нам нису могли дати од златичког привођења.

Мислим да нема особе у Црној Гори која не мисли да ће одмах по завршетку ове фаме око Короне наступити најмасовнија литија која ће потући све рекорде до сада и која ће нас, без дилеме, водити до коначне побједе у борби за спас наше Цркве. Што неко рече: “Могу да хапсе, приводе и туку – али немају начина да зауставе поруку.“

Најзад, поновићу оно што сам више пута говорио: Једног дана ћемо бити срећни што смо живјели у вријеме великог Митрополита Амфилохија. И зато, жив нам био (Х)Ристо Радовићу, Владико наш!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: