Дајковић: Случај Николаидис – у фукаре очи од сплачине

Пише: Владислав Дајковић

Данима се иживљава комитско-монтенегринска јавност због спаљене карневалске лутке с ликом који подсјећа на “писца” Андреја Николаидиса. Хорде крвожедних коментатора пјене, не либећи се и да цијели један град, заједно са становницима, означе фашистичким, градом убица и Хитлероваца због тог догађаја.

Можда друга страна јавности ћути, али ја нећу да ћутим. Не дам на Херцег Нови који Николаидис назива “балегом”, не дам на Православље које означава “лешином”, не дам на Његоша којег назива “геноцидним”, ма не дам ни на моје Србе који су, овим монтенегринским браничима Андреја Николаидиса, опет криви што су живи. О чему се заправо ради?

Прије свега, створен је наратив као да је спаљен жив човјек, а не лутка на шаљивом карневалском догађају, баш као што су годинама уназад спаљиване лутке са разним ликовима, попут, примјера ради, Дритана Абазовића – који је такав догађај поздравио у свом шмекерском стилу.

Но, ко је заправо тај “страдалник” коме његове присталице ових дана скоро па одају последњу почаст као да су га живог спалили, жалећи га до те мјере да се стекао утисак да се својом данашњом колумном јавио “пост мортем” са небеса?

Андреј Николаидис је девијантна форма “писца” насталог у лабараторији Мила Ђукановића. Епрувета у којој се дуго мућкао његов “књижевни” опус настала је из голог супстрата мржње према српском народу, коју су му, испоставило се, управо Новљани најбоље запамтили.

Због чега овај књижевни плаћеник никад не може завриједити титулу правог писца? Писац је по дефиницији слободан човјек – човјек који проматра, критикује, противи се неправди, истражује, па чак и гине за своје идеје и идеале.

Николаидис је, с друге стране, изникао управо на неправди, на мрачној анти-идеологији која је промовисала најгоре друштвене вриједности и фалсификате, у коначном – он се родио на темељу крви и зла које је посијао диктатор Мило Ђукановић.

Док је он добијао новац за своје колумне, по Црној Гори је оперисала “длакава рука”; док је добијао награде, по Црној Гори су убијани новинари, а пребијани неистомишљеници; док нам се смијешио као савјетник Ранка Кривокапића, у Црној Гори је настајао супериорни кавачко-шкаљарски клан, а упоредо са њим нестајала црногорска младост. О тим нус-појавама бившег режима нисте могли читати у његовим колумнама. Ријечју: Правио се да их не види.

Својствено њему, стао је на страну јачег и злокобнијег, те се придружио антисрпској хистерији која му се у том тренутку чинила опортуна. Но, ничија до зоре: поражен је, заједно са својим идеолошким шефовима, не од “великосрпских шовиниста” – већ од већинске Црне Горе којој се згадила њихова матрица подјеле друштва.

На крају, Новљани нису спалили лик Николаидиса, већ лик мржње, пакости, злобе и братске заваде на које их, случајно или не, подсјећа управо он – а то је већ његов проблем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: