Дајте нам Деја!

Пише: Алексанадар Апостоловски

Док лечи стрес возећи глисер Адом Бојаном, а јак ветар му мрси косу и квари фризуру дизајна „дританка”, размишља ли црногорски премијер Дритан Абазовић да смени Дејана Деја Савићевића? Славни офанзивни везни играч Црвене звезде и Милана већ 21 годину налази се на челу Фудбалског савеза Црне Горе.

Тако је Дејо постао сличан свом политичком господару Милу Ђукановићу по дужини опстанка на власти, али оно што их разликује јесте то да је Геније, како га је звао Силвио Берлускони, заслужио да вечно влада, ма шта да је чинио и ма шта да је говорио.

Како сам се са групом новинара из Србије три дана мотао по Црној Гори, на линији Бар, Улцињ, а потом Петровац, у организацији тамошњих туристичких организација, дакле, власти, која кубури с туристичком сезоном, један од планова је био да, као случајно, сретнемо тридесетшестогодишњег премијера Црне Горе и с њим обавимо колективну психотерапију „на пјену од мора”.

Показало се да момак који је, као Албанац грађаниста из Улциња, успео да завлада Црном Гором, склапајући мањинску владу коју подржава ДПС и да притом учини све што није Амфилохијев човек Здравко Кривокапић, заиста није од јуче. Дакле, уговорио је потписивање Темељног уговора са СПЦ, приближио се Београду много мање од 471 километра, многи би рекли да је то метар или два раздаљине између две столице у Вучићевом кабинету.

Да ли му је глисер био на ремонту или је Дритан схватио да ће му бити сувише тесно с неколико пискарала који би да ћаскају с њим, па би тако набацио још понешто стреса, нарочито ако бих га пропитивао о Деју? Поред чишћења обавештајног апарата, рата с нарко-клановима, пакта с Милом у којем Ђукановић зна да Американци играју на перспективног Абазовића, док онога који је дошао на власт још у време Ериха Хонекера и Роналда Регана стављају све даље на клупи за резерве, те се Мило теши уз српске народњаке пушећи томпус, премијер је одлучио да се, једноставно, не појави.

Није нека штета, мање посла за мене. Али како је вода на Ади Бојани била ледена, одлучио сам се за сунчање, лешкарећи на угаоној гарнитури за плажу.

Чудан је утицај сунца на истраживачко новинарство. Зар да пописујем цене воде, лозе и гарнитуре за сунчање, када иначе домаћини све плаћају, па проклињем судбу клету зашто нисам одавно постао туристички новинар који ће усхићено описивати дестинације које посећује, као Мир-Јам, која чека осунчаног незнанца загледаног у вечност. Само је недостајало да ми из шикаре искочи Мима Караџић у тиграстим купаћим гаћама.

Увече смо скочили до Улциња, где смо вечерали с председником општине Омером Барјактаријем, тридесетчетворогодишњим чланом УРА и дугогодишњим Дритановим сарадником. Седели смо у једном од најексклузивнијих ресторана Црне Горе, мазио нас је маестрал, а Омер ми каже да је последњи пут био у Београду са Дританом далеке 2014. године, када су спавали код Абазовићевог брата Џихана, угледног доктора који живи у престоници Србије. Предлажем момку да дође у празан и преврућ Београд и одмори напаћену душу, како би схватио како се лечи стресна коалициона садашњост.

Узимам мени. Цене хране и пића су као у солиднијем ресторану у Београду, али права опасност не вреба тамо, већ онога тренутка када се приближите плажи. А на плажи су лежаљке по 25 евра. Кад су поменули сунцобране, већ ми се замантало, па схватам просечног овдашњег туристу, који би се радије претворио у крабу, горећи на сунцу, него платио богатство као да је на Азурној обали, како се јавно пожалио Абазовић. Вода је пет евра, па замишљам наше госте како сркну покоји гутљај од мора. А пјена од таласа лако се причини као пена од пива.

Петровац је полупразан или полупун, зависи од тога да ли сте песимиста или оптимиста. Седимо на шљунку, али нас младић, чувар плаже, упозорава да не сме да се излежава тако сиротињски, већ мора да искешира 25 евра за лежаљке, иначе ће наићи некаква инспекција. Шта ће нам урадити ако нас ухвате? Нећемо ваљда у Спуж, јадо?

Дакле, на плажи ће вам испразнити новчанике, у ресторанима и кафићима нема ајкула које мљацкају на обали. Тада ме већ заболео примицач због цена. Тако ми је пао и на памет Дејо Савићевић, вероватно кључни играч Звезде у њеном десанту на Бари и освајању Купа шампиона. Тамошњи медији увелико спекулишу да му се спрема смена, да Дритан хоће да му улети клизећим стартом са две ноге и склони га с места на којем суверено седи, као владика Раде југословенског и светског фудбала.

Како је Дејо иначе тренинге сматрао непотребним замарањем тела, вадио се да га боли примицач кад год би га мрзело да игра против неких безвезњаковића, па је тај мишић постао његово средње име. Играо је офанзивног везног по левој страни, али улога у тиму за њега је била тек пуна формалност јер је играо шта год је он хтео, као кључар тајне „првог корака”. То су играчи који нису нарочито брзи, али су стартни попут „ферарија Ф-8 спајдер”, с мотором од 710 коњских снага, који од нула до 100 километара на час убрзава за 2,9 секунди, уз модуларни тврд кров који се навлачи или пакује за 14 секунди.

Дејо је покретао унутрашњи ђетићки мотор, пројектован на његушком пршуту, тврдом сиру и сунцу, далеко сложенијој машини од турбомотора В8, тако да је у чувеној утакмици Звезде и Бајерна читав свет могао да види како тадашњи највећи центархалф света Клаус Аугенталер стоји као стара хиљадугодишња маслина, попут оних са брда изнад Улциња, док га пролази Дејан Савићевић. Није био спринтер, али је првим кораком и трзајем тела Дејо већ био толико далеко од Аугенталера да је Немац стајао укопано, у месту, пратећи плесни корак Деја, који је већ десет метара испред њега и прилази голу.

У реваншу у Београду депресивни Аугенталер је дао аутогол у зауставном времену, плашећи се ваљда да не изрони Дејо и опет га претвори у дрво.

Неколико година раније, у магли која се надвила над Београдом, Дејо је великом Милану 1988. године дао гол, али како се ама баш ништа није видело, публика је сазнавала шта се дешава са терена тако што би се прича ширила од уста до уста између 90.000 навијача. Тако је прошао минут или два пошто је Савићевић убацио лопту у гол, када је публика започела славље. Међутим, митска утакмица је прекинута, па је миланска трилогија завршена испадањем Звезде из Купа шампиона.

Деја је, наравно, купио Милано, а Берлускони га је обожавао. У првој сезони против Деја су били сви, говорили су да се није интегрисао, мора да није тада ништа знао о инклузији, да није научио језик, да га мрзи да тренира, али газда Силвио, који је у то време кратко био и премијер, инсистирао је да Геније остане.

Тако је Дејо схватио шта значи подршка власти крупног капитала, па је постао миловац. Свашта је говорио о Србима, али сваки звездаш сетиће се његових дриблинга, дербија и Барија јер шта замерити човеку који је Аугенталера и остале халфове света претварао у маслине?

У Србији се ионако бира нови председник Фудбалског савеза, па ако ђетићи хоће да искључе Деја, нека га дају нама. Владао је лоптом, владао је Звездом, нека влада и фотељом. Јефтинија је од лежаљки на Ади!

Прочитајте још:

Проф. Милош Ковић за ИН4С: Ако се настави отпор према ТУ, треба размислити о обнови литија!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: