Дамјановић: Шта је нама Русија

Синоћ су у Друштву црногорско-руског пријатељства „СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ“ мр Томаш Дамјановић и професор Божидар Касалица одржали предавање на тему „Црногорско-руски односи од 1711- 1851.“

Они су предавање подијелили на двије цјелине, тако што је професор Касалица говорио од почетка успостављања односа слањем грамате од стране руског цара Петра Великог црногорском митрополиту Данилу 1711. године, па преко владика Саве и Василија и све до лажног цара Шћепана Малог, а други дио који обухватају два најзначајнија владара из династије Петровића Петар I и Петар II Петровић Његош, представио је Дамјановић.

И поред велике руске помоћи која је била константна за вријеме читавог овог периода и без које Црна Гора не би могла опстати, често су ти односи били јако сложени и пуни неповјерења. Ипак је често узимање у заштиту Црне Горе и огромна новчана помоћ и не само новчана, помогле да се створи култ обожавања Русије у Црној Гори. Свакако да су овоме допринијели и оба задња Петровића који су својим завјетима „Држ те се Бога и Русије, добрано допринијели овоме. Предавање је заиста обиловало са огромним бројем детаља, великим бројем личности који су заслужне и за негативан став Русије према Црној Гори као и оних који су заслужни за подизање односа на највиши ниво, какав је рецимо био гроф Сава Владисавић. Програм је водио професор Веселин Матовић.

У име Друштва , најтоплије се захваљујем нашим гостима на сјајном предавању и одабиру теме јер како рече г-дин Дамјановић нема у Црној Гори прикладнијег мјеста за ову тему од нашег Друштва, казао је директор Друштва Велимир Луле Касалица.

Предавање Дамјановића преносимо интегрално:

Прије свега, дозволите да изразим захвалност Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ на указаној прилици да се говори о овој теми. Вјерујем да, тренутно, у Црној Гори нема прикладније установе за дискусију о црногорско-руским односима у прошлости.

Логичним се чини питање које ће и себи и другима поставити просјечан становник ове земље: због чега је прича о историји, конкретно о црногорско-руским односима у далекој прошлости, важна за нас у 2021. години? Шта ми имамо од тога и да ли је, у крајњем, разговор о повијести ствар интелектуалне разбибриге, извјесне доконости или, можда, у томе ипак постоји нешто што је од значаја за нашу свакодневицу? Вјерујем да нећу открити никакву тајну ако кажем да поновно преиспитивање значајних историјских тема у било којој држави, доминатно, зависи од утицаја које оне имају на савремени друштвено-политички контекст. Ни црногорско-руски односи кроз повијест нијесу изузетак у том смислу, па смо тако, за вријеме геополитичке оријентације ка учлањењу у НАТО, потом и структурног прилагођавања тој чињеници, били свједоци једне сасвим солидно организоване кампање, чији циљ почива у намјери да се руски утицај на Црну Гору реинтерпретира, тако што ће се, пројектовањем савременог владајућег гледишта у прошлост, Русија означити реметилачким фактором и константном пријетњом по опстанак Црне Горе.

Примјетно је да изостаје адекватан одговор и да се, осим ламента над таквим развојем дешавања, терен на коме се изнова чита наша повијест препушта онима који наступају као интелектуална елита која, у замјену за друштвени утицај, гради дискурс према коме настајућа црногорска русофобија има не само савремено геополитичко оправдање, него и историјско утемељење. У том смислу, цијеним да је веома важно да се, коришћењем доступних нам могућности, онима који долазе понуди контрапункт доминантној политичкој тези. Активности овог Друштва доживљавам управо као хвале вриједан покушај да сачувамо везе са Русијом, а разлози за такав наступ не почивају само у историјској, језичкој, културној и вјерској блискости, него, ако хоћете, и у прагматизму: ваља се, наиме, супротставити овдашњем маниру да се постојећи геополитички контекст представи као борба између добра и зла. Имали смо, у прошлости, прегршт таквих проклизавања: опијеност Русијом нас је, својевремено, некритички упућивала на комунизам, а у новије вријеме смо, фасцинирани идејом јединствене Европе, запали у идолопоклонство, па геополитичку оријентацију доживљавамо као разлог постојања државе. Константа културне политике у Црној Гори сажета је у одсуству било какве аутономије у односу на дневну политику и непостојању свијести о потреби да се раздвоји разлог постојања саме државе и њено геополитичко позиционирање. Не знам, наравно, колико успјеха ће имати наш покушај да се одупремо таквим трендовима, али нам ништа друго осим борбе не преостаје.

Шта је, дакле, нама Русија? Ваља нам се вратити самом извору, односно расвијетлити природу црногорско-руских односа од самог почетка, па све до краја епохе владиката. Управо у том периоду је, у склопу развијања односа између Црне Горе и Русије, настајао и један врло специфичан сентимент овдашњег становништва према Русији. Тај сентимент је, у значајној мјери, жив и данас, а доказ за то је не само наше присуство овдје, него и снага кампање усмјерене ка усађивању русофобије.

Колега Касалица је претходно говорио о самом успостављању тих односа, а према тематској подјели око које смо се договорили током спремања за овај наступ, мени је припао задатак да начиним краћи осврт на природу тих релација за вријеме владавине двојице најчувенијих Петровића: Петра Првог и Петра Другог.

Ради се, дакле, о једном процесу који је трајао релативно дуго, безмало 67 година, скоро седам деценија. Поређења ради, отприлике толико је, не рачунајући ратне године, трајала Југославија. За то вријеме, на челу Руске империје су боравиле четири особе: Катарина Велика (1762 – 1796), Павле Први Петрович (1796 – 1801), Александар Први Павлович (1801 – 1825) и Николај Први Павлович (1825 – 1855).

Прича о црногорско-руским односима у том периоду има три димензије. Једна се односи на промјене унутар Црне Горе које су условљене руским утицајем. Друга се односи на значај Црне Горе за руску спољну политику. Трећа димензија, као тачка спајања претходне двије, односи се на геополитички контекст тога времена, односно на околности у којима се остваривала интеракција између Црне Горе и Русије, укључујући и ограничења у том погледу.

Гдје се, дакле, налази Црна Гора 1784. године, у каквој је позицији 1851. године и каква је, у контексту тих промјена, улога Русије?

Петар Први Петровић Његош је преузео владичански трон након врло деликатних догађања. Колега Касалица је већ говорио о томе. Октобра 1784. године, Петар Први је у Сремским Карловцима хиротонисан за митрополита. Он је три пута боравио у руској престоници. Први пут (1766) у сврху школовања, али је изненадна смрт владике Василија условила брзи повратак. Други пут (1778/79), заједно са гувернадуром Радоњићем, без икаквог успјеха, а трећи пут, након ступања на владичански трон (1785) опет безуспјешно. Новембра те године је наложено његово протјеривање из Русије и он више никада није ишао у ту земљу.

Када је ријеч о разлозима оваквог односа Русије према Петру Првом, доминантно се ради о погрешној процјени да је он, баш као и гувернадурска породица Радоњић, експонент аустријског утицаја. Разлика између политичког опредјељења владика и гувернадура се, у то вријеме, није уочавала, а Петру Првом, свакако, од помоћи није било ни руско тумачење збивања која претходе његовом ступању на владичански трон. Додатан проблем у погледу доживљаја Петра Првог је и једна, условно речено, унутарруска интрига: његов домаћин у Петрограду је био Симеон Зорић-Неранџић, који је, у то вријеме, поприлично био изгубио утицај у дворским круговима, а Потемкин, његов фактички насљедник на више поља, свакако није благонаклоно гледао на актере које је доживљавао блиским свом претходнику. Постоји још једна верзија, а она се тиче гласина које је о Петру Првом ширио Софроније Марковић-Југовић, исељеник из Црне Горе. По повратку у земљу, фебруара 1786, Петар Први је затекао поражавајуће посљедице похаре Махмут-паше Бушатлије, што је додатно ограничавало могућност да се приступи изградњи стабилне и аутономне централне власти.

На геополитичком плану, руски и аустријски рат против Османлијског царства, посредно се тицао и Црне Горе, коју су почели посјећивати мисионари: Сава Марковић у име Русије, те Филип Вукасовић у име Аустрије. То је, несумњиво, довело до трвења између Беча и Петрограда, будући да је договор, сходно „грчком пројекту“ Катарине Друге, подразумијевао да то није руска зона утицаја, а додатан проблем је представљала чињеница да је, у односу на Петра Првог и гув. Радоњића, као експоненте руског, односно аустријског интереса, већина становништва била уз владику. Сам Вукасовић је, у извјештају претпостављенима у Бечу, кључним кривцима за црногорско противљење аустријским плановима означио самог владику, затим Теодосија Мркојевића и опата Долчија. Захтјев Аустрије за повлачењем мајора Марковића из Црне Горе уродио је плодом, али је, у коначници, неуспјех војног напредовања према дубини територије Скадарског пашалука, означио неславан крај мисије Вукасовића, па је он 1788. практично побјегао из Црне Горе. Катарина Друга уочава прилику за руски уплив, па прво лично, а затим преко свог посланика у Венецији, Мордвинова, позива Црногорце на учешће у рату против Османлија. Петар Други је, разумије се, сагласан, али очекује подршку у наоружању. Ипак, до ангажовања Црне Горе није дошло, јер је Русија морала да се посвети другим фронтовима, а сама Црна Гора ни миром у Свиштову (1791, Аустрија-Османско царство) ни миром у Јашију (1792, Русија-Османско царство) није добила практично ништа.

У наредним годинама, упоредо са ослобађањем од пријетњи у виду Махмут-паше Бушатлије и радом на учвршћивању централне власти, Петар Први се, у погледу односа према великим силама, покушава сачувати тако што танцује између руског и аустријског утицаја. Но, почетком 19. вијека, ту је већ и француска опасност.

Када је ријеч о сусретима са другим битним званичницима, Петар Први је, осим Потемкина, имао сусрете са канцеларом Кауницем те с француским генералима Мормоном и Лористоном. Петар Први је, управо уз руску подршку, успио да, у свјетлу побједа над Махмут-пашом Бушатлијом, на Мартинићима и Крусима, формално учврсти централну власти, усвајањем Стеге (1796), потом и Законика (1798), који је допуњен тек 1803. године. У свјетлу Наполеонових ратова, Русија се поново интензивно интересује за балканска питања, па је 1799. прво склопила савез са Османлијским царством, а и занимање за Црну Гору је порасло. За те теме је, прво, био задужен вицеканцелар Иван Андрејевич Остерман, али је њега, након смрти Катарине Друге, замијенио Николај Давидович Црнојевић, тј. Никола Ћирковић. Он је, дакле, био заступник интереса Петра Првог на руском двору. Цар Павле га је примио 1797. и том приликом је владика Петар Први одликован орденом Александра Невског, а петнаесторици најугледнијих старјешина додијељене су медаље. Царска грамата, упућена Црногорцима, зацијело је учврстила политичку снагу Петра Првог у земљи, па у том контексту треба посматрати и успјех у изгласавању Законика и Правитељства суда црногорског и брдског. У то вријеме, страх од опасних сусједа је мотивисао Петра Првог да Стевана Вучетића упути у Цариград, као својеврсног специјалног изасланика, са задатком да тражи успостављање јавне протекције Русије над Црном Гором, што је, фактички, био позив за протезањем руског суверенитета на ово подручје. Руси, наравно, нису могли уважити ову молбу, јер би то изазвало много проблема са Цариградом и Бечом, али су послали помоћ од 1.000 червонаца. Граматом Павла Првог, од 1. јула 1799, руска дипломатска представништва у Цариграду и Бечу имала су заступати интересе Црне Горе. Промјене у односу Русије према Црној Гори догодиле су се 1801, када је ликвидиран цар Павле, а не његово мјесто ступио Александар Први. Он је, у жељи да затвори све фронтове осим француског, настојао да дестимулише евентуалне црногорске акције против Османлијског царства. Руски конзулат, отворен у Котору октобра 1804, који је функционисао до почетка 1806. године, био је од несумњиво великог значаја за Црну Гору, али и за општу политику Русије спрам Балкана. Јер, слабљење Османлија и појачане аспирације Аустрије нису одговарале Петру Првом, па је он тражио начин, односно покровитеља за добијање што већег степена аутономије. Како је у Петрограду уочено да би то, у перспективи, могла бити Француска, руски цар је одлучио да промијени тактику и у мисију је, новембра 1803. године, послао грофа Марка Ивељића. Функција ове мисије и, напокон, каснијег оснивања руског конзулата, била је у покушају да се онемогући учвршћивање француског утицаја на овом поднебљу. Ивељић је самог владику, а нарочито опата Долчија, означио антируским фигурама, исказујући јасну намјеру да их, складно, између осталог и са примједбама Светог синода руске цркве из 1803. о неадекватном вршењу духовног живота, одстрани из сфере утицаја у Црној Гори.

У одговору Правитељства суда ЦГ и Б, наглашено је да овдашња митрополија није зависна од РЦ и да су наши преци, у крајњем, хришћанство примили од Грка, а не од Руса. Ипак, ваља нагласити то да ни владика ни Правитељство, при овим одбранама од напада из Петрограда, нису наступали антируски, него су тражили разјашњење односа. Подршка коју су сви релевантни актери дали владици увјерила је руски двор да инструкције које су дате Ивељићу нијесу учинковите и да треба промијенити приступ. Зато је основан руски конзулат у Котору, на челу са Алексејем Мазуревским. Сврха постојања конзулата, у односу према Црној Гори, била је двострука: тактички гледано, требало је поправити штету која је начињена претходним дјеловањем, а стратешки, требало је држати Црну Гору у својој сфери утицаја. Значај тог конзулата могао би се, најкраће, описати тако што је он представљао симбол руског протектората над Црном Гором у сфери међународног представљања. Но, рад тог конзулата није дуго трајао, будући да је, већ одредбама мира у Пожуну (децембар 1805) Бока Которска припала Француској. Већ сљедећег мјесеца, Стеван Санковски, који је у Црној Гори боравио већ пола године, фактички је означио крај постојања конзулата, а Црногорци су, скупа са Русима, фактички заузели Боку Которску и одложили француско преузимање исте. Но, миром у Тилзиту (1807), Бока је опет припала Француској, чији захтјев за отварањем конзулата у Црној Гори (1808) није наишао на одобрење, о чему је, разумљиво, обавијештен и руски посланик у Бечу. Остатак француског боравка у Боки протекао је управо у знаку црногорског страха од напада и наде у коначну руску побједу. Но, слом Наполена и потоњи Бечки конгрес (1815) земљи Петра Првог нијесу донијели практично ништа. Света алијанса, успостављена те године између Русије, Пруске и Аустрије, била је контрареволуционарна и није благонаклоно гледала на сепаратистичке тежње било ког народа, па су и активности у Црној Гори на том пољу практично замрле у наредном периоду.

За вријеме преостале владавине Петра Првог, Црна Гора, будући да није имала статус државе, није имала ни сталне дипломатске представнике у тој земљи, али је, преко повјереника владике, Ивана Вукотића и Атанасија Стојковића, лица стално настањених у Русији – које је сам владика звао „Довјерним“ или „ходатајима“, одржавала везе са тамошњом администрацијом. Везе између владике и Ивана Вукотића, сина војводе Ивана, датирају из 1819. године. Шест година касније, 1825, владика је замолио Вукотића да, преко кнеза Галицина, испослује исплату 16.000 дуката на име трошкова за освајање Будве од Француза током наполеонових ратова. Како је мисија била неуспјешна, а владика упућен на Аустрију као релевантну адресу, Вукотића је, на позицији „довјерног при двору и руској влади“ замијенио професор Атанасије Стојковић. Преко њега је текла даља комуникација између Петра Првог и руског двора. Иако нема података до када је Стојковић обављао задатке овог типа, извори нас упућују на то да је, до 1830. године, ту функцију опет обављао Иван Вукотић. Ни један ни други нису примани код Руса као званични представници Црне Горе, већ врло неформално. Дакле, довјерни или ходатаји, заправо, нису заступали Црну Гору, будући да она, као држава, тада није постојала, већ самог владику. С тим у вези, они се нису могли сматрати ни отправницима послова, како се у литератури, почесто, погрешно називају, будући да је, за такав статус, потребно да земља која их шаље има међународно признање независности.

Послије смрти Петра Првог, на владичански трон ступа његов синовац, Радивоје Томов, потоњи Петар Други, који је, одмах по преузимању дужности, затражио пријем код руског цара. Том захтјеву није било одмах удовољено. С друге стране, у Црну Гору су послати управо Иван Вукотић и Матеја Вучићевић, као „депутати црногорски, августа 1831, који су донијели и заосталу новчану помоћ од 7.000 рубаља. Приличну компликацију је изазвало црногорски напад на Подгорицу, па је Јеремија Гагић, као руски конзул у Дубровнику, морао да упозори Петра Другог да Русија неће подржавати такве иступе, него да ће се, у односима са Црном Гором, руководити према начелу које подразумијева поступање по њеним сугестијама у ЦГ и ван ње.

Петар Други је, коначно, у пратњи Димитрија Милаковића и Стефана Петровића, 19. јуна 1833. отпутовао у Беч, гдје је, од руског посланика Татишчева, добио пасош и препоруке за вицеканцелара Несељродеа. Почетком августа исте године, он је стигао у Петроград и био је смјештен у Александровсконевској лаври. Николај Први је, након афирмативних утисака Несељродеа, дао сагласност за посвећење за архијерера, а церемонија завладичења извршена је Спаскопреображенској катедрали, 18. августа 1833, у присуству руског цара, његове свите и чланова Синода. Након завладичења, Петар Други се у Петрограду задржао мјесец дана, након чега се вратио у Беч, а потом у Црну Гору, у коју је стигао крајем новембра. У Русији је добио значајну материјалну помоћ (10.000 рубаља). Подршка коју је Петар Други добио у Русији била је, уистину, недвосмислена и то је, уједно, био крај надања Ивана Вукотића да ће, преко функције предсједника Сената и познанстава са утицајним људима у Русији, успјети да издејствује позицију свјетовног владара Црне Горе. Он ће, убрзо по напуштању Црне Горе, бити посвећен опањкавању владике Петра Другог, што је, у значајној мјери, условило и промјену односа руског двора према Његошу. Та криза је до нарочитог изражаја дошла 1836. године, када је Вукотић, преко Константина Родофиникина, шефа Азијатског департмана при МИП-у, вицеканцелару Несељродеу предао меморандум, чија садржина је била таква да је Петра Другог представљала у најгорем могућем свјетлу. Црногорски владика је, покушавајући да амортизује ефекат Вукотићевог учинка, у Петроград послао Димитрија Милаковића. Овај је имао неколико задатака: (1) да представи Вукотића и Вучићевића као преваранте, (2) да преузме обећану суму од 20.000 рубаља и годишњу помоћ од 2.000 рубаља, а од МИП-а је тражено да од Вукотића наплати 4.000 наводно проневјерених рубаља. Милаковић се из Петрограда вратио необављена посла, па је Петар Други, 20. октобра 1836, у Дубровнику разговарао са руским конзулом, Гагићем, који му није омогућио никакве новчане трошкове, ни за одржавање, ни за пут у Русију. Тако је Петар Други, у друштву Ђорђија Савовог Петровића, на своју руку пошао у Петроград. У међувремену, Гагић је о том самовољном чину обавијестио руског посланика у Бечу, Татишчева, коме је званични Петроград наложио да Петру Другом никако не допусти да напусти Беч, тј. да га спријечи да настави пут Петрограда. Црногорски владика је, крајем децембра 1836, врло хладно примљен у руском посланству, гдје му је, не посланик, него отправник послова, Горчаков, савјетовао повратак у Црну Гору.

Петар Други је од Горчакова тражио подршку за припајање Зете Црној Гори, Горчаков је одговорио одрично. Ништа боље није прошла ни владичина молба у вези са повећањем субвенције на 80.000 рубаља, а право запрепашћење је изазвала очајничка владичина молба да се њему и члановима још 15 породица допусти пресељење у Русију. „Ми сами осјећамо да је то ниско, али нужда је велика.“ Идентичне захтјеве је, 4. јануара 1837, испоставио и писмом Несељродеу, али су и они третирани без пристанка. Владици је сугерисано да се врати у Црну Гору, а да ће Русија посредовати када је ријеч о побољшању односа са Портом те да ће учинити напоре у правцу омогућавања пресељења дијела становништва у Османско царство. Петар Други је био прилично разочаран таквим ставом, па је од канцелара Метерниха тражио пасош за одлазак у Париз. По одбијању, обратио се француском посланику у Бечу. Видјевши да би ствари могле да оду у неповољном правцу, званични Петроград је преиначио своју одлуку, дозволивши Петру Другом да дође у Русију. Током боравка у Бечу, Иван Вукотић је, поново, 4. фебруара, изнио озбиљне отпужбе на рачун владике: (1) Грахово, (2) залагање манастира Маине за суму од 7.000 гулдена и (3) одношење драгоцјености из Цетињског манастира. Те непријатности су условиле да владика, по ступању на руско тле, једно вријеме буде смјештен у Пскову, на неких 300 км од престонице, у Печорском манастиру. Ондје се састао са Родофиникином и правдао му покушај успостављања веза са Француском чињеницом да Црна Гора без дотација не може да преживи. Послије дванаест седмица проведених у Пскову, владика је, по афирмативном извјештају Родофиникина, добио дозволу за одлазак у Петроград. Ондје је стигао крајем маја 1837. Разговарао је и са Несељродеом и са Николајем Првим. Од свих захтјева које је Петар Други упутио руском двору, позитивно је одговорено на онај новчани, па је одлучено да се Црној Гори додијели 80.000 рубаља у асигнацијама за 10 година, али су питања територијалног проширења, односно пресељења дијела становништва стављена ад акта, пошто се владици није свидио предлог да дио становништва, умјесто у Русију, буде пресељен у Грчку. Тако се друго путовање Петра Другог у Петроград завршило успјешно, а упоредне везе које је, за вријеме тог процеса, успоставио са званичним Бечом, довеле су и до разграничења 1841, чиме је, посредно, признат суверенитет Црне Горе.

Да ствари у Црној Гори функционишу како треба, контрола је повјерена специјалном изасланику, Јакову Николајевичу Озерецковском, који је средином августа 1837. дошао на Цетиње. Том приликом је сређено да трећина дотација, 26.600 рубаља, буде исплаћена одмах. Неупитна подршка Русије послужила је владици Петру Другом да учврсти своју власт у Црној Гори, па је том приликом реформисан Сенат (12 чланова), а ојачани су и ограни извршне власти, гвардија (400 чланова) и перјаници (30 чланова). Дугорочно гледано, ови потези су водили јачању централне власти и слабљењу локалних, племенских аутономија. Активношћу Озерецковског је, у очима руског двора, Петар Други у потпуности рехабилитован, а Иван Вукотић политички дискредитован.

Озерецковски се, због болести, већ у октобру напустио Црну Гору, а активности у правцу пружања подршке Петру Другом наставио је и у каснијем периоду. Ипак, иако је друга мисија Петра Другог у Петрограду била веома успјешна у сваком погледу, то је био и његов посљедњи одлазак у руску престоницу. Сви његови покушаји, током наредних четрнаест година, да добије дозволу да оде код руског цара, остали су без успјеха.

Политичке активности владике Петра Другог током 40-их година 19. вијека биле су усмјерене на јачање личног ауторитета у унутрашњој политици и покушаје да се, заузимањем стратешки битних тачака, као што су Врањина и Лесендро, Црна Гора обезбиједи у односу на Османско царство. И, премда је Русија заиста пружала посредничку помоћ у односу између Црне Горе и Османског царства, на истеку десетогодишњег периода руске финансијске помоћи Црној Гори, резултати заиста нису били задовољавајући. Нити су протодржавне институције заживјеле у правом смислу те ријечи нити је Црна Гора стекла било какву основу да, у економском смислу, живи мимо подршке споља. Стога је владика Петар Други, октобра 1846, отпутовао у Беч, с циљем да обезбиједи нову посјету Петрограду. У Бечу је провео четири мјесеца и формулисао своја очекивања тако да се или привремено продужи субвенција од 80.000 рубаља или да се Црној Гори једнократно додијели 80.000 златних дуката. То би био еквивалент пређашњој помоћи. Он би, како је тврдио, тај новац заложио у Руској државној трговачкој банци, узимајући годишњи проценат у сврху учвршћења унутрашњег поретка. Несељроде је, пак, у извјештају руском двору сугерисао да би субвенције требало свести на 12.000 рубаља за петогодишњи период, уз обавезу да Црна Гора доставља прецизнији извјештај о начину трошења новца. Пресељење Црногораца у Русију је, начелно, прихваћено, с тим што је остало да се изради детаљан план, нарочито у дијелу који се односио на финансијске трошкове. Што се тиче владичиног пута у Русију, та молба није услишена, уз образложење да је боље да се не удаљава од Црне Горе. Руски цар је одлучио да се субвенције у износу од 22.850 сребрних рубаља продуже за наредних пет година, рачунајући од 1847. Тај износ је био раван оном од 80.000 рубаља у асигнацијама.

Владика је још једном, у љето 1851, покушао да испослује пут у Петроград. Кључни разлог је био у страху од османлијског напада. И, премда је руски цар одбио да одобри ово путовање, вријеме је показало да је владичин страх био оправдан, јер је, већ 1852, услиједио први Омер-пашин поход на Црну Гору.

Шта нам се, из овог описа, казује? Другим ријечима, какав је пут прешла Црна Гора за тих 7 деценија и какве су, у том процесу, улога и интерес Русије?

1. У том периоду јача централна власт и ауторитет самог митрополита, а слаби племенски партикуларизам. Изградња институција, ма и у примитивној форми, има ту функцију. Русија, све вријеме, зависно од могућности, стимулише стварање централне власти и обуздавање локалних главара. Такође, она настоји да, у склопу своје политике поводом Источног питања, Црну Гору не третира као самосталан субјект, изоловано, већ као дио балканско-османског мозаика помоћу којег се може разбијати османлијска превласт те, играњем на карту језичке и вјерске блискости, спречавања уплива прво Аустрије, потом и Француске.
2. Геополитички гледано, Русија је Црној Гори ослонац, мада је јасно да Петроград на Цетиње, због сурове реалполитике и разлике у пропорцијама, гледа као на средство.
3. Културно-повијесно гледано, Русија је Црној Гори много више од ослонца, тј. упућеност Црне Горе на Петроград нема само реалполитичку, него и једну дубљу, вјерско-језичку димензију. Чињеница да је, за вријеме двојице највећих Петровића, изграђен култ Русије у Црној Гори имао је своје импликације и у даљој будућности, почев од Октобарске револуције, преко наклоњености КПЈ-у у Другом свјетском рату, преко Резолуције ИБ-а, закључно са односом према чланству у НАТО-у. Тај култ је нешто што у црногорској историографији није довољно расвијетљено, јер се, доминантно, говори о тек једној димензији тог комплексног односа, и то оној која је на нижем стадијуму, јер се односи на догађајност. Дакле, говори се или о великој руској помоћи у процесу преживљавања и ослобођења од османлијске превласти или о суровом прагматизму такве политике Русије. Несумњиво су оба становишта тачна, јер Црна Гора без руске помоћи не би преживјела, а та помоћ је била, у сфери политике, мотивисана интересом, а не љубављу, али то није цијела прича, будући да у црногорској историографији, дакле, не постоји становиште које би укључило оба аспекта приче и црногорско-руске односе испитивало и у једној другој димензији, тако што би рашчланило извор и исход култа Русије у Црној Гори. Када би се тако нешто учинило, можда бисмо били у прилици да начинимо разлику између руске политике, која није увијек у руском интересу, а још мање се може рећи да је увијек била добра за нас, и природне упућености на Русију као идеју, односно на Русију као на средиште православно-словенског свијета, као средиште свијета чије би нестајање или слабљење несумњиво водило и нашем нестајању. Отуда се, нужно, враћамо тамо одакле смо и кренули: Петрово „Держи се Русије!“ иако садржи поруку прагматично-политичке природе, такође, дубински, усмјерава и Петра Другог и цијелу историјску вертикалу Црне Горе на обавезу да се средиште цивилизације којој припадамо, назовимо је, опет, православно-словенском, никада не изгуби из вида, односно да увијек, посве независно од политичких односа државних формација које окупљају дато становиштво, буде наш оријентир.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: