Дамјановић за ИН4С: Турска жели да поново „ведри и облачи“ на Балкану
1 min read
Томаш Дамјановић, историчар
Историчар Томаш Дамјановић оцијенио је да Турска покушава да се позиционира као најзначајнији регионални геополитички играч, без чијег се учешћа не може замислити нити један нови договор или прерасподјела утицаја на Балкану.
–Остаје отворено питање у којој мјери је њихово настојање усклађено са реалном снагом да се силама од глобалног значаја – првенствено САД, у перспективи Русији и Кини – наметну као релевантан фактор, казао је Дамјановић за ИН4С.
Он се осврнуо и на све већи број турских инвеститора, који долазе у Црну Гору.
-У сфери економије, турски инвеститори налазе интерес у чињеници да њихова матична држава субвенцијама стимулише оне фирме које оснују испоставу у иностранству, а Црна Гора им, у том погледу, представља погоднији терен, јер није чланица ЕУ, истиче Дамјановић.
Шта су Османлије донијеле на овај дио Балкана и које су тековине Турске империје и дан данас живе?
-Питање звучи једноставно, али је одговор, због дужине трајања османлијске превласти на Балкану и многострукости њеног утицаја, веома сложен. Прво, ваља подсјетити на чињеницу да, за разлику од модерне епохе, у позном средњем вијеку, када Османлије покоравају Балкан, право својине над земљом немају они који је обрађују и на њој живе него феудалци којима се, просто речено, полажу рачуни. С тим у вези, српски сељак средњег вијека нема политичку тежину, тј. он није носилац политичког суверенитета. Идеја о грађанину (појединцу) као носиоцу политичког суверенитета долази знатно касније, а реализује се, како гдје, тек након Француске буржоаске револуције. То значи да један средњовјековни освајач, у овом случају Османлијско царство, серијом ратних побједа и сламања феудалаца – који или гину или прелазе на страну новог хегемона – фактички заузима и уводи у свој управни систем земље чије становништво, доминантно, нема правно и политичко упориште за изјашњавање о властитој судбини, а ни њихов психолошки склоп није био такав да им омогућава промишљање у категоријама које им савремени човјек, пројектујући вриједности своје епохе, неутемељено учитава. Из овога није оправдано извлачити закључак који би упућивао на једнодимензионалност њиховог идентитета – кроз неомарксистичко свођење истог на класни моменат – али је факат да их евентуална свијест о језичком, вјерском или етничком одређењу није чинила политичким фактором.
Овакав концепт уређења једне средњовјековне државе је Османлијама олакшавао освајачке походе и посљедично успостављање властитог управљачког система. Османлијски циљ – у ери успона, коју, условно, можемо закључити њиховим поразом код Беча, 1683. године – био је, у неку руку, обојен контрадикцијом. С једне стране, та држава је, у духу ислама као покретачког духа, тежила увећавању броја муслимана у новоприпојеним областима – било досељавањим истих из већ утврђених средина, било превођењем домицилног становништва у своју вјеру – док јој је, с друге стране, прилично сложен управни систем, посебно онај дио који се пореза и обраде земље, налагао да један дио покореног становништва остави ван домашаја ислама. Такав приступ остаје доминантно одређење османлијске државе све до времена када она улази у једну дуготрајну фазу урушавања, праћену непослушножћу нижег чиновништва и насиљем према хришћанском становништву.
Концепт исламизације није увијек био заснован на присиљавању или жељи за физичким уништењем хришћана – то постаје политичка пракса у позној фази одумирања Османлијског царства, које је, у граничним санџацима, у много чему слично анархији – али је систем власти који је хришћанско становништво доводио у крајње понижавајући положај, не допуштајући му да оствари било какву проходност кроз државну администрацију, а да остане вјеран свом културном и вјерском идентитету, објективно био такав да га, у терминолошком и појмовном смислу, није могуће означити као посљедицу слободне воље. Вјерујем да је са тим елементом повезана и наша немогућност да, у савременим околностима, ступимо у административни апарат државе чије је становиште сасвим супротној нашој полазној основи, а да се притом не преметнемо у идеолошке или националне конвертите. Искуство друге Југославије или садашње Црне Горе нас недвосмислено упућује на такав закључак.
С тим у вези је и традиција контраидентитета: конститутивни елемент за црногорска, брдска и херцеговачка племена је био противосманлијски сентимент, као гарант опстанка. Посљедњих сто и кусур година, од фактичког одласка Османлија са нашег дијела Балкана до данас, испуњено је различитим идентитетским, политичким и националним одређењима, која, на једном дубљем нивоу, јесу манифестација немоћи да једна заједница превлада усуд негативног самоодређења. И данас можемо посвједочити покушајима да се негативан однос према једној нацији позиционира као друштвено хомогенизујући моменат за више различитих националних заједница. Дакако, мијењају се улоге, али је цијела сценографија, у основи, на фону пређашње немоћи да се превазиђе губитак одређујућег сегмента идентитета.
Један, условно речено, монголски приступ уређењу освојених погодовао је очувању језика аутохтоног становништва па ми тако данас, за разлику од већина Латиноамериканаца или сјеверноамеричких домородаца, ипак говоримо властитим, а не турским језиком. Ипак, чињеница је да је тај концепт државног уређења онемогућио развој аутентичне културе – осмотримо то кроз сљедеће тачке: Црна Гора добија штампарију 1493. године, а онда, послије 341 године непостојеће културне продукције, опет добија штампарију – а сам језик је, од раскоши којом обилује средњовјековна књижевна грађа, у вријеме Вука Караџића имао један крајње сведен стил.
Немогуће је тешко свести вишевјековно трајање једне империје у неколико редака, а да то нема призвук озбиљне редукције, која собом носи ризик одступања од онога што је било стварно обиљежје једног времена. Ипак, ако бисмо се опредијелили за тај приступ, онда бисмо закључили да смо, наизглед парадоксално, са Османлијама имали много више среће него амерички домороци са протестантима/католицима – или, напокон, Срби у Хрватској са Хрватима – али то, ни у ком случају, не даје афирмативан тон османлијској владавини, пошто смо, културолошки и психолошки, из те државе изашли на нивоу знатно нижем од оног на ком су били наши преци у 15. вијеку.
У Црној Гори тренутно постоји 2.097 турски предузећа, што значи да се они налазе у економској експанзији. Како тумачите „повратак“ турске економске моћи у Црну Гору?
-Турско економско присуство у Црној Гори има и економску и геополитичку димензију. У сфери економије, турски инвеститори налазе интерес у чињеници да њихова матична држава субвенцијама стимулише оне фирме које оснују испоставу у иностранству, а Црна Гора им, у том погледу, представља погоднији терен, јер није чланица ЕУ, па за Турке овдје не важе тако ригорозне административне мјере, као, на примјер, у Хрватској или Румунији. Неки од турских инвеститора су овдје нашли сигурну луку након што им је, државним ударом из 2016. године – који је, за разлику од овог црногорског, заиста постојао, уз пријетњу да ту државу подреди геополитичким интересима САД – маневарски простор за пословање у домовини прилично сужен.
Што се тиче геополитичког мотива, он се врло јасно наслања на теоријску основу, изложену у дјелу „Стратегијска дубина“, Ахмета Давутоглуа. Тај феномен је врло темељно рашчлањивао проф. Дарко Танасковић. Укратко, Турска настоји да искористи популациони раст и економски узлет из претходне деценије, како би превазишла дух самодовољности, којим је обиљежен већи дио њене републиканске традиције, још од Ататурка. С тим у вези, Црна Гора је само дио балканског мозаика, као једног од три правца турске спољне политике. Кичму њеног утицаја овдје чини повезница са Албанцима и Бошњацима, по вјерској и традицијској линији. Када је ријеч о немуслиманима, Турска се настоји приказати као кооперативан партнер, мада њено присуство изазива подозрење, с обзиром на врло неповољно историјско искуство односа између хришћана и муслимана на Балкану.
У основи, Турска покушава да се позиционира као најзначајнији регионални геополитички играч, без чијег се учешћа не може замислити нити један нови договор или прерасподјела утицаја на нашем простору. Остаје отворено питање у којој мјери је њихово настојање усклађено са реалном снагом да се силама од глобалног значаја – првенствено САД, у перспективи Русији и Кини – наметну као релевантан фактор.
Један период сте живјели у Турској и бавили се проучавањем православног становништва у тој земљи. По Вашем мишљењу, какав је положај нашег народа тамо?
-Бавио сам се исељеницима из Црне Горе, у периоду од 1878. до 1912. године. Њихово исељавање и боравак у Цариграду су имали доминантно економски карактер, а серија ратова након 1912. године – два балканска, један свјетски и рат за независност Турске – условила је повлачење, размјену или протјеривање православног становништва, тако да је њихово присуство у Турској, у посљедњих скоро стотину година, сведено на ниво статистичке грешке – свега неколико хиљада људи, углавном Грка. Број православних Срба са сталним мјестом пребивалишта у Турској практично нема, док је муслимана чије се поријекло веже за српски језички простор знатно више, али је, због мијешаних бракова, протока времена и друкчијег културног самоодређења (углавном се идентификују са Републиком Турском), веома тешко утврдити њихову бројност. Попис из 1965. године препознаје 6 599 људи који свој матерњи језик називају српским, док је међу онима који су друкчије означили свој матерњи, било 58 802 особе којима је српски био други говорни језик. До данас се ситуација прилично измијенила, тако да од људи који, барем једним дијелом свог поријекла, имају везе са српским језичким простором, заиста занемарљив број њих тај језик назива српским. У том контексту, тешко би се дало говорити о положају вјерске, националне и језичке групе која, одавно, не постоји у Турској.
Након масакра на Новом Зеланду, манифест који је пронађен код убице између осталог говори и о Аја Софији и његовој намјери да она опет постане црква. Видно изреволтиран, предсједник Турске Тајип Реџеп Ердоган изјавио је да Аја Софија опет може бити једино џамија, те да никада у њој неће служити православна служба. Како то коментаришете и шта то значи за православце који живе у Турској, да ли то да схвате као неку пријетњу?
-Из одговора на претходно питање, да се наслутити какав положај и значај имају православци у Турској. Од свега онога што их идентитетски одређује, у Турској постоји још само Васељенска патријаршија. Ово „само“ не би требало схватити као неукусан покушај потцјењивања значаја – тако нешто је, уосталом, немогуће, има ли се у виду историјски значај ове институције за хришћанство – него као болно подсјећање на чињеницу да свега неколико хиљада православаца живи на територији Републике Турске, што више од било каквог описа говори о реалној политичкој тежини једне православне цркве у овој држави.
С тим у вези, мислим да Ердоганова порука, иако се њена садржина доминантно тиче православаца, уоште није упућена њима. Његова пријетња има двозначан карактер: с једне стране, то је покушај да се, на унутрашњем плану, учврсти пројекат реисламизовања друштва – за Ердоганове стандаде, одвећ огрезлог у секуларизам – уз подразумијеван покушај да се, на том плану, одсијеку од утицаја криптогуленовци, док је, не мање важно, на спољнополитичком плану такав наступ усмјерен ка позиционирању Турске као заштитника свих муслимана, ма гдје да живе. Мислим да та амбиција увелико превазилази капацитет ове државе, али то не значи да, на пољу праксе не може произвести врло мучан ефекат на оно што, у симболичком смислу, Света Софија представља за православно хришћанство.
Усуђујем се да процијеним како нам садашње идеолошко и културолошко усмјерење турске елите не улива никакву наду у могућност било каквог бољитка на пољу поштовања онога што јесте хришћанска традиција, а стицајем историјских околности се налази на територији Републике Турске.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Uvaženi, mladi i pametni čovječe Tomaše Damjanoviću, ne razumijem kako ste unizili svoje znanje i akademsku titulu da polemišete sa jednim botom, policijskim provokatorom i elementarno nepismenom i psihički oboljelom osobom kao što je nesrećni Komlen!
Поштовани,
Да је ријеч о аутентичном, Комленовом мишљењу, не бих се ни осврнуо, а камоли полемисао са њим. Но, чини ми се да ријечи које он тако невјешто исписује имају утемељење у ономе што би се дало назвати доминантним друштвеним наративом, који је, по својој природи, усмјерен ка позиционирању једне заједнице – српске – као трајно непријатељске, тј. негативно одређујуће.
С тим у вези, сматрам да је пожељно побијање таквог становишта, јер се, у противном, кад све ово прође, свако одсуство одговора може тумачити и као признање пораза и слабости аргумената.
Tomaš je genijalac
ZETRA ili zelena transvezals, znaju oni dobro da će pravoslavci da mijenjaju vjeru za platu
Мудри Томаш!
Postoji jedna osnovna razlika između današnje Srbije i današnje Turske. Prosječan stanovnik Srbije mrzi Tursku a prosječan stanovnik Turske, ili da budem precizniji Istanbula, ima samo pozitivna i lijepa osjećanja prema balkanskim državama i narodima. Nesrećni srbi su zaglavljeni u nekakvom svijetu mržnje i ne mogu to da shvate. Dok su stanovnici zapadne Evrope u najboljem slučaju ravnodušni prema našim ljudima, turci nas vole. Što se tiče ekonomije, Turska je za Evropu ono što je Kina za svijet, gotovo sve što se danas prodaje kod nas se proizvodi u Turskoj. Turski investitori dolaze iz dva razloga. Prvi je što su plate radnika na Balkanu zaista puno manje nego u Turskoj, a drugi je što jedan broj njih želi da bude na nekom ljepšem mjestu od Erdoganove Turske gdje su mnogi izloženi prijetnjama i progonu. I iseljinici sa naših prostora su većinski protivnici Erdogana i njegove politike. Priče o progonu pravoslavaca su obične gluposti, tamo niko ne progoni ni pedere, a ne pravoslavce. Dokaz za to je što će se svaka stanovnica Istanbula rado udati za pravoslavca ako se zaljubi, a porodica joj nikada neće praviti pitanje oko toga. Zamislite obrnutu situaciju kod nas (ali mi živimo u svijetu mržnje a ne oni).
interesantno je kako su ovi montenegrini i milu mili monteguraši puni razumijevanja za neotomanke i veljealbanske projekte………
Iz mozga coveka koji ne zna svoju istoriju. Ti si poturica klasicna.
Комлене,
У коментару сте изнијели неколико нетачних и непрецизних запажања. Овдје бих скренуо пажњу на оне важније:
1. Турци су, у Црној Гори, посебно заинтересовани за некретнине, грађевински сектор, туризам и угоститељство. Разлика у платама радника – у назначеним областима – између Турске и Црне Горе није велика. Поента је у могућности да, као послодавац који долази са стране, овдје имате више непријављених него пријављених радника. Тако нешто у Турској није могуће. Зашто овдје јесте – питање је за не за „Србе, оптерећене мржњом“, него за државну администрацију Црне Горе. Парадокс: видјети Србе и наводно иманентну им мржњу чак и у сфери резервисаној за дјеловање државне управе – мјесту гдје Срба засигурно нема у значајном постотку.
2. Турски држављани који у иностранству отворе фирму, имају погодност да их Република Турска – баш она Ердоганова – субвенционише. Како се тако нешто уклапа у наратив према коме Турци бјеже од Ердогана? Толико су дискриминисани да их његова влада финансијски помаже! Угодног ли прогона! У скупину прогоњених у Турској спадају само они који су учествовали у државном удару – понављам, стварном, за разлику од овдашњег. Прилично логична реакција Ердогана, зар не?
3. У тексту нигдје није споменут савремени прогон православаца, тако да је та опаска, са Ваше стране, била једно невјешто учитавање. Ондје, понављам, живи 5-6 хиљада православаца и они не представљају никакав политички фактор. А сам прогон се догађао уочи и по оснивању Републике, безмало прије стотину година. Научите разлику између „садашњег“ и „прошлог“.
4. Исељеници са наших простора су измијешани са домицилним становништвом, тако да је немогуће утврдити колико их, стварно, вуче коријен одавде. У оним општинама у којима значајан постотак становништва чине људи који представљају прву или другу генерацију исељеника, однос AKP-CHP је идентичан односу у сусједним општинама исте области. Негдје превагу носи Ердоган, негдје опозиција, зависно од тога ко контролише могућност рјешавања социјалних питања. Покушај да исељенике и њихове потомке позиционирате као антиердогановску опцију нема упориште у стварности: ради се само о жељи да властити доживљај пројектујете на друге.
5. Из личног искуства, стеченог за вријеме боравка у Турској, нијесам стекао утисак да просјечан Турчин гаји било каква осјећања – позитивна или негативна – према Балкану. Углавном их то питање не интересује, тако да повишене емоције на које циљате – ни љубав ни мржња – имају више везе са Вашим жељама него са стварношћу. Примјера ради, већина сасвим просјечних Истанбулаца нема појма шта је и гдје је Црна Гора. Име наше државе на турском гласи KARADAĞ, па нас, у говору, често мијешају са Канадом.
6. У Турској живи око 82 милиона људи. Не постоји релевантно научно истраживање, које се бавило карактером њихових осјећања. Отуда се поставља питање: на основу којих је анализа могуће извести закључак према коме Турци неког воле или не воле? Само ако сте диктатор или шарлатан. У сваком случају, неповољан исход за Вас и за оне којима сте окружени.
7. У Истанбулу живи око 15 милиона људи, од чега око 7.5 милиона јесу жене. На основу чега изводите закључак о њиховом односу према могућности склапања брака са неким друге вјере? Опет, не постоји релевантно истраживање на ту тему нити је тако нешто могуће, јер се ради о сфери интимног.
8. Пожељно би, такође, било направити разлику између онога што је размишљање сасвим просјечног становника Турске и онога што је државна политика. Просјечан Турчин – барем они које сам имао прилику да упознам, а било је, уистину, много дивних и пријатних људи – размишља о свакодневици, баш као и било ко од нас, сасвим неоптерећен геополитиком. Но, турска државна политика је нешто сасвим друго.
Како је немогуће извлачити уопштавајуће закључке за Турке, исто важи и за Срби. И код једних и код других има и добрих и лоших и оних који пливају између та два пола. Тако је са било којим народом, нијесмо ми и Турци по томе ништа посебно.
Закључак према коме Турци „воле“, а Срби „мрзе“ – или обратно – јесте, у основи, обојен културним расизмом. Поражавајућа је та количина анимозитета према милионима људи које не познајете, ма и у виртуелном простору, али рачунам да је то посљедица навикнутости на бинарни систем мишљења (добро-лоше, лијепо-ружно и слично), типично за тоталитарни ум.
Ja pričam samo ono što znam. Plata radnika koji radi sa lopatom u Turskoj je 600 dolara + dva obroka u toku radnog vremena + doprinosi i osiguranja. Ovdje za te pare mogu platiti inženjera. Ne znam kakav je odnos posle nedavnog pada turske valute, ali je svakako na našu štetu i razlika u platama je najmanje 2x. Turci i kod nas rade ono što najbolje znaju: prodaju suvenire u Kotoru, grade hotele ili otvaraju restorane. Slažemo se da tamo niko ne progoni ni pedere ni pravoslavce; kad sam bio poslednji put prije par godina bilo je 77 aktivnih pravoslavnih crkava, danas ih vjerovatno ima više. Ogradio sam se da pričam samo o Istanbulu jer ostatak Turske ne poznajem. Ljudi iz naše Bošnjačke stranke su često u Istanbulu i imaju stalne kontakte sa našim iseljenicima: naši iseljenici su listom protiv Erdogana. O turcima sam zaključivao prvenstveno na osnovu ličnih kontakata. Niko ne zna za Montenegro ali im se lice razvuče u osmjeh kada kažeš Karadag – to svi znaju. Sa turkinjama sam ulazio u katoličke i pravoslavne crkve i one nemaju problem sa tim; nikada nijesam u njima osjetio ni trunku mržnje prema drugim religijama (znam kako reaguju srbi kada im pomeneš muslimane). Pitao sam mladu djevojku koja ide zabrađena da li bi se udala za nekog druge vjere. Odgovor me zaprepastio: njoj je majka rekla da nikada ne gleda ko je koje vjere i koje boje kože, već samo je li dobar čovjek. Nije problem brak sa bilo kim ko pripada jednoj od 4 velike religije (mada bi sredina najteže prihvatila brak sa jevrejem), ali je gotovo nemoguć brak sa ateistom! Slične odgovorio sam dobio i od djevojke koja ima vrhunsko obrazovanje i od prodavačice u butiku. Srednjoškolke su prilazile na ulici da mi pomognu sa koferima – to na Balkanu nećeš doživjeti da živiš tri života. Svako poređenje stanovnika Srbije ili CG sa stanovnicima Istanbula može biti samo na štetu ovih prvih. Često sam slušao o nepostojanju bilo kakvih saobraćajnih pravila u Turskoj, ali sam odmah vidio da su pravila logična i ne mogu biti bolja. Lijepo li je kad nešto vidiš svojim očima i upoznaš ljude, a potpuno suprotno od onoga što je ustaljeno mišljenje. Ne možeš sporiti da srbi mrze manje-više cijeli svijet (osim rusa) i sve komšijske narode, a pretpostavljam da turci mrze samo kurde zbog terorizma (mada nijesam ulazio sa njima u te priče). Zaključio sam da naš narod koji mrzi turke nema predstave o Turskoj, a naši muslimani koji obožavaju Tursku takođe nemaju blage predstave o toj zemlji. Ni tvoj članak ne doprinosi boljem razumijevanju između ta dva naroda već se drži ustaljene predstave o Turskoj, koja je naravno potpuno pogrešna. Sledeći put ću ti pričati o stanovnicima Singapura ili Tajlanda, i njih dobro poznajem. Ne sjedim po hotelima nego se družim sa narodom, to je valjda svrha putovanja a ne plaže, bazeni ili kockarnice.
„Ja pričam samo ono što znam. Plata radnika koji radi sa lopatom u Turskoj je 600 dolara + dva obroka u toku radnog vremena + doprinosi i osiguranja.“ У томе је и проблем: наиме, мало знате. Плата од 600 евра у „послу с лопатом“ је, најблаже речено, изузетак. Сасвим је могуће да сте налетјели на човјека који ради тај посао за поменути износ, али тако нешто не представља стандард. У истанбулским општинама се „лопатање“ цијени, просјечно, од 250 до 400 евра. Калкулатор у руке, 250 или 400 =/= 600.
„Slažemo se da tamo niko ne progoni ni pedere ni pravoslavce; kad sam bio poslednji put prije par godina bilo je 77 aktivnih pravoslavnih crkava, danas ih vjerovatno ima više.“ Упорно помињете „прогон педера и православаца“, премда о томе, осим Вас, нико није ни говорио. Отуда и пређашња сугестија у правцу покушаја прављења разлике између садашњости и прошлости. Да Вам помогнем: прошлост = оно што је прошло; садашњост = оно што је сада. Понајвљајте, наглас.
„Ljudi iz naše Bošnjačke stranke su često u Istanbulu i imaju stalne kontakte sa našim iseljenicima: naši iseljenici su listom protiv Erdogana.“ Чланови Бошњачке странке се у Истанбулу углавном сусрећу са људима из кружока Рефика Акове, угледног члана опозиционе Републиканске народне партије (CHP). То што су, можда, у необавезном ћаскању стекли утисак да тамошње становништво бошњачког поријекла масовно гласа против Ердоганове Партије правде и развоја (AKP), не одговара стварности, пошто у истанбулским општинама у којима људи бошњачког поријекла имају видну заступљености – Бајрампаша, Пендик – владајућа партија није поражена ни на једним изборима, чак ни на овогодишњим локалним, на којима је, по свој прилици, изгубила Истанбул као цјелину. Дакле, покушај да Истанбулце бошњачког поријекла прикажете као антиердогановце напросто је Ваша пројекција и ништа више од тога, јер изборни резултат упућује на сасвим друкчији закључак. Више среће за четири године.
„Niko ne zna za Montenegro ali im se lice razvuče u osmjeh kada kažeš Karadag – to svi znaju.“ Не знају сви, јер ни Ви не знате сваког од 82 милиона људи који живе ондје, па је генерализација неутемељена.
„O turcima sam zaključivao prvenstveno na osnovu ličnih kontakata.“ Опште мјесто. О људима, као појединцима, ма гдје да живе, човјек може изводити закључке само на основу личних контаката. Ни Турци у том погледу нијесу изузетак. Као што сам навео у претходном коментару, на основу властитог искуства тврдим да свако ко оде у Турску, може упознати поштене и дубокоумне људе, колико му душа иште, баш као у било ком кутку ове планете. И ту долазимо до тачке разлаза: Ви, очигледно, не посједујете способност да направите разлику између моралних квалитета појединца и једне државне политике. За случај да сте, кад се дијелила памет, купили јефтинију улазницу: између просјечног Американца и америчке спољне политике не стоји знак једнакости. Исто је са Турском или било којом другом државом. Запањујуће је то што не можете да схватите тако просту ствар.
Даље, на основу искустава са појединцима – ма колико да сте их ондје упознали, а рачунам да није ријеч о цифри од 82 милиона људи – Ви вршите поопштавање тако што њихово мишљење позиционирате као становиште једне вишемилионске заједнице. Исто то, само у инверзној варијанти, чините са Србима, тако што на основу приватних контаката са некима од њих – опет, цијеним да не познајете баш сваког од, цирка, 10 милиона припадника тог народа – извлачите генерализацију. Због таквих ствари Вам, већ на првој години било ког одсјека хуманистичких наука, професор враћа индекс, уз сугестију да се боље спремите за сљедећу годину. Да Вам поједноставим: сљедствено логици поопштавања коју примјењујете на Србе и Турке, могли бисте, на основу угодног разговора са неколицином Афроамериканаца, извести закључак према коме 100% тамошњег становиштва има тамију боју коже. Схватате колико Вам је логика идиотска?
„Svako poređenje stanovnika Srbije ili CG sa stanovnicima Istanbula može biti samo na štetu ovih prvih.“ Комлене, свако поопштавање, у контексту идеје о поређењу милиона људи, јесте поступак којим се доказује искључиво слабоумност онога ко се тим поступком служи.
„Često sam slušao o nepostojanju bilo kakvih saobraćajnih pravila u Turskoj, ali sam odmah vidio da su pravila logična i ne mogu biti bolja.“ Саобраћајна правила постоје у Турској, као и другдје, само бих, на Вашем мјесту, покушао направити разлику између „правила“ и „поштовања правила“. Примјера ради, Црна Гора је еколошка држава – тако пише, јелте? – али је (не)поштовање тих прописа посве друга ствар. Теорија и пракса нијесу синоними.
„Lijepo li je kad nešto vidiš svojim očima i upoznaš ljude, a potpuno suprotno od onoga što je ustaljeno mišljenje.“ Још је љепше кад себе не видиш као божанство које има способност да, на основу неколико познанстава, врши генерализацију за узорак од 82 милиона људи. Узгред, устаљено не може бити мишљење, него мњење. То, опет, нијесу синоними.
„Ne možeš sporiti da srbi mrze manje-više cijeli svijet (osim rusa) i sve komšijske narode, a pretpostavljam da turci mrze samo kurde zbog terorizma (mada nijesam ulazio sa njima u te priče).“ Није битно шта ја могу спорити. Моје мишљење је, као и Ваше, само то: став појединца. Оно што јесте битно је Ваша неонацистичка визија, према којој, на основу ставова појединаца, извлачите закључак према коме се став појединаца интерпретира као становиште вишемилионске заједнице. Посљедњи пут када је неко, у односу према Србима, вршио такву генерализацију, десила се НДХ. Посљедично, оно што Ваш мисаони склоп разликује од Павелићевог јесте неуказана прилика и мањак оперативних способности, на Вашу штету. Моја сућут.
Турско-курдски однос су сувише сложен проблем и не да се свести на питање тероризма. Виша математика, држите се туристичких посјета.
„Zaključio sam da naš narod koji mrzi turke nema predstave o Turskoj, a naši muslimani koji obožavaju Tursku takođe nemaju blage predstave o toj zemlji.“ Опште мјесто, мада и једини тачан закључак у Вашем коментару.
„Ni tvoj članak ne doprinosi boljem razumijevanju između ta dva naroda već se drži ustaljene predstave o Turskoj, koja je naravno potpuno pogrešna.“ Један чланак не може допринијети бољем разумијевању између двају вишемилионских заједница. Може бити само став, тема за размишљање или полемику између појединаца. Претензија коју Ви исказујете упућује на канцероген утицај тоталитаризма. Неизљечиво, бојим се.
„Sledeći put ću ti pričati o stanovnicima Singapura ili Tajlanda, i njih dobro poznajem.“ Сингапур има 5,6 милиона становника. Тајланд чак 69 милиона. Кад им се придружи 82 милиона Турака и десетак милиона Срба, са све 2-3 милиона Бошњака, испоставља се да познајете баш много људи. Ви сте Бог или преварант. Постојање првог није доказано. Штета за Вас.
„Ne sjedim po hotelima nego se družim sa narodom, to je valjda svrha putovanja a ne plaže, bazeni ili kockarnice.“ Можда се сврха путовања крије у покушају да човјек измијени себе, како не би остао затуцана будалетина, склона поопштавању властитог искуства?
Што више течности, ускоро ће љето.
Viša matematika mi je specijalnost, 4 više matematike sam položio na fakultetu:) Ta tvoja filozofija je slaba nauka kada se njome može osporavati činjenica da srbi mrze gotovo cijeli svijet i sve svoje komšije. Postoje i oni koji nijesu takvi, većinom u Bg, ali ih je zanemarljivo malo u odnosu na mrzitelje. Iz srpskih novina i sa srpskih televizija jedino se odašilju poruke mržnje, gledamo svakog dana. U CG postoje jedino srbi koji mrze cijeli svijet, na ‘srpskom’ portalu su 100% poruke i članci mržnje. Ovdje nema šanse da se pojavi afirmativan članak o Turskoj, turcima, crnogorcima, hrvatima, slovencima, da ne pominjem albance.
U Turskoj mi se inače ništa nije svidjelo osim ljudi. Tako ljubazne ljude je rijetko sresti na drugim stranama svijeta. Ako je svako sa kime sam se upoznao znao za Karadag, onda to nešto znači? Ako kod ljudi koje sam upoznao nijesam primijetio ni trunke mržnje prema drugima i to mora nešto značiti? Ako omladina na ulici pritrči da ti pomogne u svakoj situaciji, pa i da poneseš neku kesu ili torbu, to znači da ih je neko izuzetno dobro vaspitavao. Ako su djevojke otvorene za ljubav bez obzira na vjeru i naciju i to nešto znači? Možda sam ja slabouman i daltonista pa sve vidim ružičasto? Možda su moja interesovanja smiješna jer mi je zanimljivije što u Turskoj postoji više vrsta kućnih papuča (one za po kući, druge za balkon i treće za kupatilo), nego što mi je zanimljiva Turska spoljna politika? Možda sam ja Pavelić a svi ostali na ovom portalu majke Tereze, možda ali teško:)
„Viša matematika mi je specijalnost, 4 više matematike sam položio na fakultetu:)“ Обновити градиво, лоше Вам иде с метафорама.
„Ta tvoja filozofija je slaba nauka kada se njome može osporavati činjenica da srbi mrze gotovo cijeli svijet i sve svoje komšije. Postoje i oni koji nijesu takvi, većinom u Bg, ali ih je zanemarljivo malo u odnosu na mrzitelje.“ Занимљива инверзија: филозофија у функцији потврде Комленових уопштавања. Тврдња о Србима као мрзитељима готово цијелог свијета није чињеница, него Ваша конструкција. Претензија да своје мишљење позиционирате као чињеницу може бити валидна само уколико сте Ви, лично, творац универзума. У противном, пада у воду. А како немате доказе за ту уопштавајућу тезу – јер нијесте упознали десетак милиона Срба – онда није улога филозофије да оповргава неодрживу тезу. Проблем је у Вама, не у филозофији.
„Iz srpskih novina i sa srpskih televizija jedino se odašilju poruke mržnje, gledamo svakog dana. U CG postoje jedino srbi koji mrze cijeli svijet, na ‘srpskom’ portalu su 100% poruke i članci mržnje.“ На страну то што „српске новине и телевизије“ нијесу синоним за „српски народ“, ради се о још једном уопштавању и слабости у погледу познавања терминологије. Шта је „мржња“? Ако се тим термином означава све што доводи у питање исправност наратива о „српској кривици, за све и свуда“, онда то није мржња, него одбрана од самомржње.
„Ovdje nema šanse da se pojavi afirmativan članak o Turskoj, turcima, crnogorcima, hrvatima, slovencima, da ne pominjem albance.“ Афирмативни чланци о поменутим групама се овдје појављују у истој мјери у којој се афирмативни ставови о Србима јављају на порталима чије је усмјерење усклађено са државном политиком нација о којима говорите. Пробајте са РТЦГ, Аналитиком и Антеном М, за почетак.
„U Turskoj mi se inače ništa nije svidjelo osim ljudi.“ О укусима се, кажу, не расправља. Штета, ипак, што нијесте били у прилици да се упознате са њиховом традиционалном архитектуром или кухињом: врхунац оријенталне естетике.
„Tako ljubazne ljude je rijetko sresti na drugim stranama svijeta. Ako je svako sa kime sam se upoznao znao za Karadag, onda to nešto znači? Ako kod ljudi koje sam upoznao nijesam primijetio ni trunke mržnje prema drugima i to mora nešto značiti? Ako omladina na ulici pritrči da ti pomogne u svakoj situaciji, pa i da poneseš neku kesu ili torbu, to znači da ih je neko izuzetno dobro vaspitavao. Ako su djevojke otvorene za ljubav bez obzira na vjeru i naciju i to nešto znači?“ Љубазних и дивних људи, као што рекох, има свугдје: Турска није изузетак у том смислу. Опет, поопштавате, јер сте на основу личног искуства извели закључак који се односи на цијелу нацију. Логички неодрживо.
„Možda sam ja slabouman i daltonista pa sve vidim ružičasto?“ Напокон мало ауторефлексије.
„Možda su moja interesovanja smiješna jer mi je zanimljivije što u Turskoj postoji više vrsta kućnih papuča (one za po kući, druge za balkon i treće za kupatilo), nego što mi je zanimljiva Turska spoljna politika?“ Нијесу смијешна, али су инфантилна. Легитимно, све до тачке у којој се инфантилност трансформише у политички став.
„Možda sam ja Pavelić a svi ostali na ovom portalu majke Tereze, možda ali teško:)“ Не знам за остале, али је Ваша блискост са Павелићевим доживљајем цијелог једног народа – разлику у оперативним способностима оставимо по страни – доказана Вашим ријечима.
Надајмо се да нећете доћи у прилику да свој доживљај испољите кроз политичко дјеловање.