Дан Библиотеке Матице српске обиљежен искључиво преко интернета

Библиотека Матице српске обиљежила је данас свој дан, 28. април, у ванредним условима, кратким обраћањем управника Селимира Радуловића, на сајту и фејсбук-страници Библиотеке.

„Драге колегинице и колеге, обележавамо Дан Библиотеке Матице српске, наше најстарије библиотеке од националног значаја и наше прве јавне научне библиотеке, у времену великог искушења савременог човека и савременог света. Оно је, вели Свети Исак Сиријски, корисно за сваког човека, па и за и Небоходог Павла, што је разлог да се свака „уста затворе“ и да, сав свет, „буде крив Господу“. Корона вирус је, нема сумње, и мора и метафора савременог света. Није без разлога један истински песник из друге половине 20. века, осврћући се на савремени свет, писао да је „безазлена реч глупа“, да је безбрижно чело „знак неосетљивости“, те да се „онај који се смеје“ још није суочио с „ужасном вешћу“.

Суочени с пролазним земаљским невољама, сасвим је разумљиво да усмеравамо свој поглед ка онима који нису обузети данашњим даном и брзим плодовима, ка оном свету који, спонтано, с времена на време, проветрава мозак „ваздухом других епоха“ – ка свету књиге и библиотеке. Он нам омогућује да, иако изнутра опустошени, пред свакодневним, узнемирујућим, искушењима празнине, подсетимо да су живи не само они који су наши савременици, који су живи, него и они од којих смо све наследили – који су за Бога живи! Морамо знати, ако у нама има још здравих зрна, из којих може израсти нови живот, да ништа од оног што се догађа није случајно.

Подсетићу, напослетку, на апел који сам обнародовао беседом на Дану Библиотеке Матице српске, пре две године. Да бисмо обновили државу, народ, ослободили властиту свест, сачували душу, неопходно је да смисао истинске књиге претпоставимо „бесмислу“ савременог света. Да би се суочили с призорима светосавским, светоспасоносним, морамо се вратити вековечитом огњишту књиге. Док смо били с књигом подсећали смо на биће – без ње, понашамо се као небиће. Књига је кључ сваке нормалне светске куће, сагласно томе, и кључ од наше српске куће. Већ је речено – библиотеке су „огледало васељене“, али огледало, рекао бих, у којем је њено лице, лице васељене, лепше од стварног. Стога и није наодмет поновити – између „свитка стварања“ и „свитка писања“ могуће је повући знак једнакости!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: