Дан када је цијели Никшић плакао: Сахрањен Андрија Делибашић

На градском гробљу у Никшићу, данас сахрањен је Андрија Делибашић
Породица, многобројни пријатељи, бивши саиграчи, навијачи, опростили су се од прослављеног фудбалера, тренера, човјека Андрије, који је преминуо 19. марта. Вијест о Андријиној смрти, распарала је срца, свих оних који су имали ту привилегију да га упознају. На посљедњи починак је испраћен уз Партизанову заставу на ковчегу. Андрију су испратили бројни некадашњи саиграчи из Партизана, актуелни репрезентативци Црне Горе, фудбалери Будућности и Сутјеске, али и пуно млађе генерације фудбалера, са којима је радио као тренер, или спортски директор. Црно–бијела застава је већином била застава радости, а на никшићком гробу била је застава огромне туге.

Иза себе је оставио супругу Милицу, кћерку Доротеу, сина Андреја, мајку Драгицу – Цицу, оца Славка – Цака, сестру Мајду. Породице Делибашић и Дабовић, у огромном болу, поносне су јер каква је ријеткост, каква драгоцјеност, знати да је из њиховог гнијезда, у лет кренуо један такав човјек.

Од Андрије опростили су се новинар Владо Јовићевић, свештеник Владимир Палибрк, а у име породице отац Славко Делибашић. У свом опроштајном говору, новинар Јовићевић је рекао:

-Прије тачно тридесет година, као четрнаестогодишњак, запутио се ка Београду. На никшићкој станици, застао је дах онима који су га пратили. Мајкин син јединац, очев понос, сестрина братска узданица, знао је којом стазом једино може исправно да хода. Путем свога часнога оца, стручева, ујчевине, и свих предака, који су овај град, и државу учинили поносним и вечитим. Наоружан чашћу, сјајним породичним педигреом, дјечачким поносом, за час се прилагодио, и као такав прихваћен од тада, неколико година старијих, Салета капитена, кума Данка, и осталих, и десетине хиљада оних, који су због њега долазили на утакмице, лијепили његове постере на зидовима соба, неријетко и мушкој дјеци давали име Андрија. Остао је девет година, и заорао бразду успјеха, топлине, емпатије, и остварио како је, често истицао, све своје дјечачке снове. А онда је прошетао Пиринејима, стигао до Грчке, Португала и испунио жељу да последњу утакмицу одигра у дресу клуба, где је и поникао, Сутјеске из Никшића. Стигао је и, да нас разгали и у црвеном дресу наше репрезентације, да осоколи соколе и навијаче, да натера пословично хладне Енглезе да му аплаудирају. И на све то остане миран, као да се то некоме другоме, а не њему дешава. Зато је и био највећи.

Огромно знање Андрија је желио да пренесе на друге несебично, предано, студиозно. И таман, када су тренерске коцкице, почеле да се слажу покосила нас је вијест о болести. Подмукло, како то и бива у болести, напала му је главу. Тамо гдје је најчистије, најтананије, уосталом једино је ту и могла напасти, као и срце. Јер је, било огромно, са мјестом за све. Оплакали смо те тада, мој Андрија, наш извор суза је пресушио, али је тињала нада, да ћеш као освједочени борац успјети. Налазио си рјешења у секунди за противничке одбране, али за ово ниси. Ни ти, ни савремена медицина. На жалост, лијека није било – казао је Владо Јовићевић.

Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: