Дан када је почео распад СФРЈ

Сецесија Словеније задала је смртни ударац Југославији, оценио је писац Петер Хандке.

Двадесет трећег децембра 1990. Словенија, тада још део југословенске федерације, одржала је плебисцит о независности, на коме су грађани ове републике одговарали на питање да ли Словенија треба да постане самостална и независна држава. Од укупног броја оних који су учествовали на плебисциту, 95 одсто се определило за „самосталну и независну Словенију“, што представља 88,5 одсто свих тадашњих бирача са правом гласа.

Био је то почетак сецесије Словеније и почетак разбијања Југославије, које је убрзо попримило насилан ток. У Словенији је, на изглед, све ишло „како треба“. Јавно мњење је неколико претходних година темељно припремано за такав исход. На пример, песник Тоне Павчек је 8. маја 1989, на протестном скупу на Конгресном тргу у Љубљани, прочитао „Мајничку декларацију“, са захтевом за суверену словеначку државу и њено слободно одлучивање о спољним односима.

Било је, додуше, и супротних реакција, али су оне биле крајње ретке. Филозоф Растко Мочник је у сецесији препознао „тенденције за фашизацијом Словеније“, настојање да се „дежела“ (домовина Словенија) претвори у „хомоген колектив/корпорацију“. Мочник је, како се накнадно показало, био у праву: корпорације су завладале Западом.

Што се тиче иностранства, пре свега Европске економске заједнице (претече данашње Европске уније) и изнад свега Немачке, оваква одлука је топло поздрављена. Наредне године уследио је „мали словеначки рат за независност“, који је трајао тачно десет дана. Већ 28. јуна 1991. Европска заједница је обуставила сваку економску помоћ СФРЈ, а то је било кажњавање савезне владе која је „покушала да војно спречи одвајање Словеније.“

Фантазме о „Великој Србији“

Немачки магазин „Шпигл“ је тада, у време њеног насилног разбијања, писао о Југославији као о „тамници народа“. „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је (апсурдно) тврдио да су „немачки Аустријанци одувек живели у добрим односима са својом словеначком мањином.“

У француском „Монду“ објављен је „Апел за спасавање Словеније“, у коме је чешки писац Милан Кундера покушавао да „непробојним зидом огради Словенију од српског Балкана“. Да ли је то био реванш за пораз у Другом светском рату, који су Немачкој и целој Европи нанели југословенски партизани, предвођени Титом?

„Српски Балкан“ је, у фантазмама ових гласноговорника, убрзо прерастао у „Милошевићеву Велику Србију“, а између ње и хитлеровског Трећег рајха је у „слободним медијима“ стављен недвосмислен знак једнакости. За главни узрок рата оглашен је наводни великосрпски фашизам.

Србија је убрзо доспела на стуб срама. Само ретки су тада имали храбрости да о Србији и Југославији говоре другачијим гласом, без повишених тонова, не подлежући хистерији „јавног мњења“.

Заправо, тада смо први пут у послератној историји присуствовали демонизацији читавог народа који ће бити изопштен из „међународне заједнице“, по могућности трајно, а овај чин ће се касније, унутар ЕУ и Запада, поновити и са Русијом. Један од тих који није подлегао општој атмосфери је (и) аустријски и немачки писац Петер Хандке. Да не буде забуне: Хандке је рођен у Грифену, у Аустрији, његова мајка је Корушка Словенка, а отац немачки официр. Он није имао ниједан разлог да буде пристрасан, или „просрпски расположен“.

Како примећује један немачки критичар, Хандкеова кратка књига из 1991. „Опроштај сањара од Девете земље“ била је „жестоки протест писца због сецесије Словеније“, који се односио и на чињеницу да је „сецесија Словеније задала смртни ударац Југославији.“

Варијације на српске теме

У ствари, „у време док је цео свет сеирио уз крварећу земљу коју су убијали,“ додаје писац Мухарем Баздуљ, „Хандке се лирски опраштао од своје `девете земље`. Кад су топови престали да грме, написао је још неколико `варијација на тему`, попљуваних и несхваћених.“

Иначе, овом књигом почиње низ Хандкеових књига посвећених српским и југословенским темама, укључујући и чувену „Правду за Србију“. Хандке је направио незапамћен преседан и прави књижевни скандал, због чега је изопштен из „међународне интелектуалне заједнице“, а скандал се неће окончати ни када писац прими најцењенију, Нобелову награду за књижевност.

Према Хандкеу, овај „мали словеначки рат“ био је само увод, тек први чин у страшној и крвавој југословенској трагедији, који је сместа започео „са бесом помраченим убијањем“. О томе речито говоре слике: рецимо, „слика војника Југословенске народне армије који са белом заставом излази из опкољене беле карауле, и на месту бива погођен мецима невидљивог.“

Аустријске дневне новине „Тагсблат“ донеле су тада извештај у коме озарени словеначки територијалац прича једнако озареном репортеру о својој „првој жртви, 18-годишњем Македонцу“.

„Може ли то убијање“, пита се Хандке, „икада да ишчезне из памћења некоме ко га је својим очима видео?“ И такође: „Има ли та Југославија, за коју се мислило да је са Другим светским ратом ипак измакла проклетству историје, сада и неко своје, посебно проклетство?“

То „проклетство историје“, међутим, не носи само „убијена Југославија“, у којој је било „више Европе“ него у данашњој Европској унији; носи га, пре свега, Европа, као кривицу за непромишљено и хладнокрвно убиство Југославије. Ствари су отада незаустављиво ишле ка 1999. и НАТО агресији на Југославију, потом даље ка Истоку, ка Украјини и, најзад, ка Русији.

Авет Средње Европе

Што се тиче „Словеније у Европи“, за Хандкеа је 1995. та „нова стварност“ била крајње разочаравајућа: портрете Тита заменили су они Вилија Бранта. Словеначки председник се ропски улагивао лидерима ЕУ, а еколошки плакати са призорима крашке висоравни били су сасвим „достојни те Европе“.

Нове границе, између појединачних држава, непријатељски расположених једних према другима, уз још „хиљаде невидљивих граница“, уместо према споља, расле су ка унутра, као „појасеви нестварности, све док се у њима, као у Андори, више не буде могао осетити мирис земље.“ Миље и миље улица начичканих тржним центрима и банкама, „као продужење Парк авеније, бетонски ушприцане у планине“; места без стварности на којима, „уместо дашка културе, преостају само испарења и блебетање давно обездушеног фолклора.“

Пре 1990. живели смо у стварности, после тога ствари постају нестварне, додаје писац. А Југославија је била „стварна земља“. Њу су замениле авети, које су се вратиле из историје, попут „авети Средње Европе“.

Авет „Средње Европе“ најпре је уграбила Словенију: „То је почело неколико година после Титове смрти…“ На окупљања, превасходно ради уметности и читања песама, све чешће су у Словенију позивани песници из Мађарске, Пољске, Франкфурта, Париза, Милана, па и Лужички Срби… и све ређе „јужнословенски Срби“. Према њима и Босанцима требало је подићи зид, по могућности чвршћи и јачи и од оног Берлинског.

То је била она иста сабласна „Средња Европа“, подсећа Хандке, у којој се сваке године и даље славио сто и неки рођендан Фрање Јозефа, а чија су „царска господа“ својевремено хтела да као „варварско трабуњање“ укину све словенске језике, укључујући и словеначки и чешки – језик оног истог Милана Кундере који је у „Монду“ објавио свој гласовити апел.

Словеначки народ, најпре он, „подлегао је наговору да се игра државе“. У овом случају, игра се водила под „посебно глупим слоганом: ’Смалл ис беаутифулл’.“ За ту, као и за остале државе израсле на југословенском труплу, закључује Хандке, „није постојао никакав разлог изнутра.“

У ствари, „велики број њих, у сваком случају већина унутар северних народа Југославије, наговорен је споља на распад своје државе.“ Журналистичким језиком: Југославија је разбијена споља, и то је учинио Запад, уз здушну помоћ из саме земље, у првом реду оних који су поражени 1945, а затим су за све то тражена оправдања, углавном у великосрпском фашизму, што не престаје све до данас.

Извор: РТ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: