Фото: Принтскрин/Еспресо
“Заклињем се чашћу и животом да ћу бранити суверенитет, територију и независност своје земље…“
Владимир Радоичић, Мирослав Јоцић, Илија Павловић, Миладин Гобељић, Милош Павловић су се држави заклели и своју заклетву испунили.
30. септембра 1998. године из заседе су убијени од стране припадника терористичке ОВК.
Миладин, Илија и Владимир погинули су у роду Извиђач-диверзант са 19. година живота и 99 дана војног живота…
„-Милош, војник по уговору. Хтео је да наследи оца и у професији. Кренуо је на караулу, на Кошаре са надом да ће га по повратку сачекати уговор за превођење у чин млађег водника.
–Мирослав, млађи водник, требао је тих дана да оде на редован годишњи одмор. Знао је састав јединице, упознао регруте који су једва три месеца војници. Дилеме није било. Изабрао је младе војнике и уместо на одмор кренуо је са њима на Кошаре.
–Илија није јавио родитељима да иде на Косово. И својим другарима је предходног дана забранио да то ураде. Једино је тражио од њих да још који пут чује „Још један дан живота“. Није ни слутио да је и њему и његовим другарима остало још једва три дана.
–Миладин је пре поласка на Кошаре послао писмо својима у коме је тражио да му пошаљу топлу одећу. Вест о његовом убиству су добили када и писмо.
–Владимир, по имену је требало да влада у миру а мир је заувек завладао његовом душом. Само дан пре тога убедио ме да је „ту, на брду поред Ниша“. Јесте било брдо али на југословенско-албанској граници – караула Кошаре.“, написала је једном приликом мајка погинулог Владимира, Лозанка Радојичић.
Време
Време нас мења, обликује и у неким случајевима потпуно маскира наше ране. Али само по себи, оно не чини ништа осим што нам обезбеђује сате и дане у којима ћемо изнова анализирати сећања. Оно не лечи ране, али нас учи да живимо са њима.
Данас је годишњица њихове погибије. За њихову душу палимо свеће и сећамо се њихове храбрости и њихових имена, јер су дали животе за нашу слободу.
Иван Остојић, војник 53. граничног батаљона присетио се тог кобног 30. септембра, дана када је притајено зло почело да показује своје зубе.
-Тих дана важила је забрана излазака возила на терен. Ипак, одлучено је да млади војници крену у извидницу и обилазак рејона. Браћу, која су настрадала тог кобног 30. септембра нисам стигао да упознам. Тог дана ништа није слутило на трагедију која ће нас задесити. Дан је био леп, топао, миран, извршавали смо своје задатке и дужности у обезбеђивању тог дела границе на тачки 502. све до поднева, а онда се све претворило у пакао, каже Остојић…
Терористи
Тридесетак терориста, припадника јединице “Кобра” којом је руководио Агим Рамадани су неутврђеног дана ушли из Албаније на Косово где су поставили две противтенковске мине на пољски пут између караула “Маја Чобан” и “Морина” .
Гранична патрола Војске Југославије је војним возилом „ТАМ 110“ пролазећи тим путем 30. септембра 1998. године нагазила на мине и тада је погинуо вођа патроле Милан Бундало, док су четворица војника повређена.
Истог дана у близини карауле „Кошаре“ пуцали су из заседе на возило “пинцгауер” и тада су погинули Владимир Радоичић, Миладин Гобељић и Илија Павловић, сви војници ВЈ на служењу војног рока, као и војници по уговору Мирослав Јоцић и Милош Павловић, док су тешко рањени капетан Горан Лозница и Горан Симић.
Убиство и пљачку мртвих српских војника терористи су снимили, и баш тај снимак био је кључни доказ за њихову осуду. Суђено им је у одсуству, јер се нико од њих није одазвао судском позиву, Виши суд у Нишу је за њима расписао потерницу, али пресуда ни до данас није спроведена.
Иван Дражић, херој са Кошара, тог дана се присећа са тугом у очима.
-После врелог лета те 1998. године од операција вођења у рејону карауле Кошаре дошло је до малог затишја у борбама. Споразумом Холбрук-Милошевић специјалне снаге ВЈ су морале да се повуку са границе. Осетио сам неку хладну језу кад су одлазили са фудбалског игралишта, растављајући шаторе и носећи опрему.
29. септембра пришла су ми два момка из Београда, чули су да сам њихов земљак и да сам већ дуже време доле. Хтели су да сазнају каква је ситуација и да ли се смирила, јер су чули разне приче о караули. Видео сам у њима осећај нелагодности и бриге, мало сам им улио наду да је мирно, да ће се навићи полако и да не брину.
30.септембар 1998.
Заседа је текла по плану. Дан је био сунчан са поветарцем који је реметио мирноћу шуме. Тишину у тренутку прекида звук детонације. Прво се у даљини чује једна, па одмах и друга детонација у правцу пинц стазе која је водила ка осматрачници 601 Раса Кошарес.
Десетар Роберт који је био ближи месту догађаја и који је водио тада патролу на Раса Кошарес, јавио нам је моторолом да су се чуле детонације и стравична пуцњава и чинило му се да су позивали на предају на нашем језику.
Водник Шаранчић Александар, који је био вођа заседе на 502, када је чуо поруку десетара са мотороле, позвао нас је да кренемо. Рекао је да пола људи крене за њим, са опремом и наоружањем, а друга половина да остане у заседи!
Кренуло је нас седмороца, Шаранчић, Стојке, Грубић, Остоја, Јан (керовођа Црног) Матори и ја. Чинило ми се да смо прелетели тај део, али како се испоставило стигли смо прекасно.
Док смо се приближавали осетио сам мирис бензина и барута. Водник Шаранчић који је и сам био припадник специјалних јединица, учесних у рату у БиХ, ишао је први да би се брже кретали, одмах иза Јан са Црним. Убрзо су стигали и људи са осматрачнице 601, са десетаром Робертом који их је предводио, да помогну.
Призор је био страшан…
Пришли смо пинцу пажљиво и видели побијене мучки у заседи младе војнике. Када сам дошао до самог пинца, био је цео изрешетан. Двојица војника који су покушали да изађу на врата позади остали су упетљани код излаза, као да су се опраштали од овоземаљског живота. Друга двојица су била недалеко од возила исто мучки убијени у терористичкој заседи. Опипао сам пулс у нади да макар неко од њих даје знаке живота… Нисам ни помишљао да се иза налази возач пинца који се правио мртав док су терористи скидали опрему и драгоцености са мртве браће. Шаран је одмах кренуо мало напред да би се уверио да случајно неко од терориста није у близини. Обезбедили смо терен око пинца чекајући помоћ са карауле. Нисмо ни знали да се у возилу налазило осам људи. Да је заставник Дражић искочио из возила одмах по нападу и да се скривао од терориста, да је капетан Лозница рањен и да се спустио низ падину где га је пронашао Јан са Црним, нажалост који је дао команду да се крене возилом без пратње упркос забрани изласка возила на терен.
Пре саме заседе била је расправа међу официрима око излажења возила на терен, због ранијих заседа терориста као и увећане претње терориста на том рејону.
Обезбеђујући терен уз граничну линију, помоћ је стигла али је само могла да констатује петорицу погинулих, три млада војника и два уговорца, рањеног капетана Лозницу и заставника Дражића који је прошао неповређен…
Са нестрпљењем да што пре заврше, нама је наређено да претресемо терен, како би се помоћ вратила на караулу. Наишли су на моје негодовање због оног дела људи који је остао у заседи на 502 коју смо напустили остављајући их без помоћи и да могу бити изложени, и да група људи која је стигла на увиђај са карауле може да претреса терен!
Шаран је смиривао ситуацију, пошто смо сви били нервозни… Људи који су дошли да изврше увиђај отишли су, а ми смо кренули дуж граничне линије и у претрес терена.
Иза једног дебла смо наишли на немачки кекс, чешке конзерве, чауре од муниције и јединачне кутије од тромблонских мина. Мора да се нагласи да су у претклих дан и по примећена два бела џипа ОЕБС-а, који су лети били на граничној линији са њихове стране пратећи покрете наших трупа и који су терористима пружали логистичку и војну помоћ која ће касније да прерасте у злочиначку агресију НАТО пакта.
Ради се о Рамаданијевој терористичкој групи која је чекала у заседи неколико сати од раног јутра. Вратили смо се до заседног места бесни, тужни и разочарани јер је због једног човека, сујетне природе, послат сам пинц без икакве пратње са великим ризиком терористичког напада, са младом војском која је тек требала да упозна терен…
Целу ноћ су нам терористи упадали у везу под кодним именом „Дракула” претећи и шалећи се на рачун мртве браће.
Следећи дан заседа која нам је ишла у смену, наишла је на противтенковску мину коју је киша спрала, на месту мало даљем где су терористи поставили мучку заседу.
После пар дана виђена је група терориста са опремом коју су скинули са наших људи тог 30. септембра…
Убице уместо у затвору – министри
„Нисам ни знала да је отишао на Косово. Никоме није хтео да каже, а знао је. Отишли су 28. септембра, сутрадан су били тамо, на Кошарама. Дан касније, 30. септембра су кренули у патролу, да однесу опрему јединици која је била тамо… Ту су их чекали Албанци, који су прешли границу и ушли у Србију. Прича се да им је ОЕБС помогао да уђу на нашу територију. Чекали су их целу ноћ. Онако саможиви, бахати, понели су и камеру да се снимају, и снимали су од 6.30 сати, од кад се разданило. Снимали су како пију, банче и чекају да наши наиђу. И наишли су у 11.45 сати, у „пицгауеру“. Пуцали су у њих из свог наоружања. Побили су петорицу младића. Један, који се седао позади успео је да се скотрља, и избегне смрт. Остао је он, један да има ко да прича шта се десило…
А онда су убице дошле до возила у коме су они лежале, можда још нису ни били мртви. И преврћу их. Ваде им новчанике из џепова, скидају прстење и ланчиће. На том снимку видела сам… Познајем руку свог сина. Гледам како је преврће. Та слика ми је увек у глави. То је слика са којом ћу у гроб да одем“, прича Лозанка.
Лозанка Радоичић, мајка погинулог Владимира Радоичића подсећа на то да су убице војника са Кошара, који су осуђени у одсуству, уместо у затвору, били у Владама самопроглашене лажне државе.
Један од њих, Антон Ћуни, био је министар одбране. Истом оптужницом обухваћен и Рустем Бериша који је био припадник терористичке ОВК, такође је бивши министар одбране.
-За мене није никаква новост била то да џелати, уместо у затвору, напредују у животу, навела је Лозанка.
Срца Космета
Данас су на сцени они који Косово бране причом.
На њиховим реверима дуго је писало „Косово је срце Србије“.
Оних, који су срца оставили на Косову нема у тим причама. А њихова срца су се стопила са тим српским срцем, са Косовом. Њихова крв је натопила косметску земљу. За њих је Косово увек било срце Србије. Зато су и отишли и заувек остали на Косову, у Метохији.
Не може неко да каже „Косово је Србија“ а да при том прећути о онима који су тако мислили и на крају прошлог века. Историја се понавља. Остају тужне и трагичне судбине као да смо у време Лазе Лазаревића и његове приповетке “Све ће то народ позлатити“.
Колико је незабележених судбина, колико неиспричаних прича које треба да „оживе“ наше синове. Да они, који за собом нису оставили потомке, кроз те приче „надживе“ нас, њихове родитеље.
Поклонили су Србији највредније што су имали, говори Лозанка.
Због незаборава и због части, због Српства и због наше деце, али и будућих поколења, дужни смо да не заборавимо хероје захваљујући којима данас дишемо слободан ваздух.
Не смемо дозволити да сећања бледе, већ морамо свакодневно подсећати на њихове жртве, на правду и на њихова бесмртна дела.
У част и славу херојима са Кошара, који су животима и крвљу исцртали границу која не сме да се помера.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Vječna im slava i hvala!!!
Лепи моји, драги моји,…
Нека вам је вјечни мир и спокој дјечаци.
Слава херојима