Дан који је ојачао јединство руског народа

Пре тачно једне деценије Руска православна загранична црква вратила се у окриље Руске православне цркве, што је отворило пут за обједињавање свих руских верника. Тада је потписан Акт о канонским везама чиме је званично окончан вишедеценијски раскол Руске православне цркве након Октобарске револуције.

Акт о томе потписали су у Москви покојни руски патријарх Алексије Други и поглавар Руске заграничне цркве митрополит Лавр. Није тајна да је у отклањању раскола међу руским православцима велики допринос дао руски председник Владимир Путин.

Наиме, милиони Руса су током и после грађанског рата напустили Русију, због неслагања с новим поретком. Почело је тако што су руски ахријереји 1920. године у Константинопољу оформили Високу црквену управу у дијаспори, на челу са митрополитом кијевским и галичким Антонијем Храповицким.

Приближавање два огранка руског православља је почело 1988. године, када су свештеници и епископи Руске православне заграничне цркве узели учешћа у обележавању хиљадугодишњице покрштавања Русије. Затим се руски председник 2003. током посете САД састао са представницима те цркве и уручио им писмо од патријарха Алексија Другог са позивом да посете Русију. Коначно превазилажење поделе догодило се у мају 2007. потписивањем Акта у ком се каже да је РПЗЦ неодвојиви али аутономни део РПЦ.

Старешина Подворја Руске православне цркве у Београду, протојереј ставрофор Виталиј Тарасјев каже да је то био велики дан који је показао да је руски народ најозбиљније приступио свом духовном препороду.

„Сваки раскол је једна рана на телу Христовом, односно на Цркви, коју осећа свако од нас и та рана је била изузетно дубока и болна што се тиче Русије. Заиста је велики подвиг што је ова генерација и свештенослужитеља и верника на челу са патријархом Алексијем Другим са једне стране и сви верници Руске православне цркве који су се налазили у крилу Заграничне руске цркве нашли духовне снаге да превазиђу тај раскол који је био последица Октобарске револуције и да почнемо поново заједно да живимо један нормалан црквени живот“, каже за Спутњик отац Виталиј.

Он истиче да тај догађај нема само директну позитивну последицу само за Русију и РПЦ, већ и за цео хришћански свет јер јединство једне цркве је јако битно и за све остале православне и друге хришћане.

Зато тај догађај заслужује нашу највећу пажњу и треба увек да га се сећамо молитвено да не би дошло неко слично искушење, напомиње руски свештеник.

Иначе, Србија је имала посебно место за Заграничну цркву која је од 1921. до 1944. имала центар у Сремским Карловцима, где је одржан и Први руски црквени сабор у дијаспори.

„СПЦ и српски народ су топло прихватили руске избеглице након Октобарске револуције, а сви архијереји, на челу са митрополитом Антонијем Храповицким који је био духовни предводник Руса у расејању, уживали су велико и братско гостопримство српског народа“, подсећа отац Виталиј. Он изражава дубоку захвалност и СПЦ, и њеним верницима који су, како каже, омогућили да барем један део руских верника слободно живи и дише.

Митрополит Антоније је иначе до смрти живео у Србији, умро је августа 1936. и сахрањен је у крипти Иверске капеле у Београду.

Старешина Подворја РПЦ у Србији износи још један мало познат детаљ познат у целом православном свету: да је светитељ Јован Шангајски, који је био на овим просторима, рукоположен у епископски чин у Светотројичком храму Подворје на Ташмајдану.

„Ми смо и преко те дивне и свете личности такође врло везани за Руску заграничну цркву, њен живот и судбину“, наводи отац Виталиј.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: