Дан младости након 40 година: Тито шаман комунизма

Пише: Иван Милошевић

Прошло је тачно 40 година како је комунистички диктатор над диктаторима примио задњу штафету на стадиону „ЈНА“ у Београду када је прослављен задњи Дан младости за његовог живота. Пуне три деценије његови идеолошки сљедбеници тјерали су основце и средњошколце да трче од Триглава до Ђевђелије, ширећи комунистичко братство и јединство и лијепећи пукотине које су између југословенских република почеле да се развијауу таман и тада када је створена Титова Југославија.

Сјећам се да сам као десетогодишњак тих прољећних дана облачио чисту бијелу кошуљу, китио се црвеном марамом и са вршњацима и наставницима смо чекали када ће штафета стићи у наш град. Све је било свечано, цаклило се од неког празног спољнег сјаја, а пјесмице које смо тада рецитовали цртали смо у свескама и са њима на уснама одлазили на спавање. Титов рођендан била је пионирска мантра и пионирска заклетва да је Тито бесмртан и да никада неће умријети. Тако су нам барем наставници причали о Брозу, додавали су му божје особине, па није ни чудо што је било доста пионира који су се од свега тога уплашили, па нијесу долазили на прославе дочека штафете. Сјећам се једног вршњака, који се није појавио на дочеку, али када је ушао у учионицу након пар дана гледали смо на њега као на неког уљеза и издајника који нас је напустио када нам је било најтеже. Дуго таквима нијесмо праштали, а и што бисмо када су нас у томе здушно подржавали професори.

Једног од тих „издајника“ срео сам прије неких пет година. Претпостављао сам да је као зрела особа потпуно сазрео и да на Броза више не мисли, јер га је прије неких 45 година ескивирао и направио антикомунистичку кривину, али сам се ваљано изненадио када сам сазнао да је у зрелим годинама постао задрти комуниста и чак је био члан једне од владајућих неокомунистичких странака. Никако га нијесам могао замислити у том друштву, а ништа мање ни он није био изненађен мојим идеолошким преокретом. Тада сам схватио да је комунизам за вријеме Тита имао безброј лица, па се свакоме приказивао и урезивао у душу на свој начин. Чудо је био тај Тито, владао је неком магијом, бацао чини на све нас, глумио првокласног шамана и имао нека посебна сазнања која нијесу била за свакога. Сада не могу себи да опростим што сам као пионир претрчао толико залудних километара и километара, као да нас је Броз тјерао да бјежимо од самих себе, а толико је то добро радио, па ево ни скоро пола вијека након пропасти комунизма не можемо да се вратимо себи, сусретнемо се негдје са ониме што јесмо и што морамо бити.

Тито јесте био велики маг, мађионичар и велики илузиониста, али све је то могао да буде јер смо сви у његово вријеме пристајали да нас он заноси својим вјештинама. Посебно је њима слудио Србе, па се једино и они и данас сјећају његовог времена, полажу му цвијеће и присјећају се колико су у његовом времену били неслободни, склони да најрођеније прогласимо најгорима на свијету и да кренемо у обрачун и са трулим Западом, али и са моћним Стаљином. Његов гроб или оно што се тако назива и даље је међу Србима и као да и даље неким невидљивим везама влада добрим дијелом Срба и не да им да коначно буду оно што јесу, него их тјера да бјеже од себе и траже себе тамо гдје их нема. Мислим да је то данашње бјекство посљедица свог оног нашег трчања уочи Дана младости. Толико смо тих дана бјежали од себе да више и не видимо гдје треба да се вратимо и гдје да коначно станемо. Некада као да смо трчали унапријед, а данас као да трчимо уназад, али из истог разлога као и прије, односно магичног утицаја првокласног шамана над шаманима које су скривене и јавне силе назвале именом „Тито“.

И иако се у његово вријеме наизглед боље живјело, било је више новца, људи су имали сталан посао, добијали станове и имали прилику да путују по свијету, некако је све то било једна велика илузија. Док је врховни шаман био жив он ју је одржавао по цијену наших живота, а када је умро као да нам је оставио ту магичну штафету и то бесконачно трчање као једину наду да ћемо негдје себе срести, али уколико будемо трчали уназад. Дан младости је био Дан нашег заборава и овај први дан је био тако снажан да се добрим дијелом пренио и на овај други дан, па још увијек тапкамо у мраку и тражимо свијећу коју нам је Броз угасио још прије пола вијека!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: