Дан (не)зависности УЧК творевине и Европа

Пише: Јована Цакић

Контрадикторност и двоструки аршини надалеко су познати као оруђе запада, тог крхког народа и бораца за правду који до циља углавном долазе силом, под паролом помоћи угроженима. Угроженима, који су најчешће све осим жртви.

Изговарање речи попут сувереност и држава Косово* у једној реченици апсолутно је немогуће, неисправно и нелегално.

Ипак, они прослављају неки „дан независности“, одлучују о судбини малог човека осталог крај огњишта у косовском поморављу и решени су да свој вишедеценијски план спроведу у дело, наравно уз помоћ Западног утицаја.

Осиљени и осокољени, слављу и пркосу се радују, не знајући ни сами ко су и шта су, а чини се више – ни чији су. Пркос, има ли те речи у њиховом речнику!?

Присетила бих се, ипак, онога што је довело до једностраног проглашења такозване независности, злочина без казне који и данас траје. Рат нећу ни спомињати, јер многа зверства од стране шиптарских терориста догодила су се и догађају после тога чак и учесталије. Погром којим је протерано много Срба и неалбанског становништва, натерано у изгнанство и остављено без дома, док је непријатељ рушио и палио наше светиње, које данас присвајају исти ти који су злочине чинили.

Једностраном проглашењу независности су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале, а није на одмет споменути да ни данас нема никаквих битнијих реакција, када је у питању одбрана интереса српског становништва. Чак ни одбрана живота није у опису њиховог посла, ако се ради о српском животу. Он је, за све осим самог Србина, најчешће занемарљив.

У три дана насиља Албанаца над Србима у мартовском погрому срушено је и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа пошта и домова здравља. Протерано 4.012 Срба из шест градова и девет села. – Избрисана су два села Слатина и Свињаре.

Након тога, четири године касније, јужну покрајину присвајају за „своју државу“ исти они који су без милости убијали, мучили и вадили органе Србима, али и својим саплеменицима који нису били по вољи, јер шта су људи који не знају порекло, нацију ни историју до пуки лешинари пред пленом.

Прошле године, наочиглед свих нас, једна пекара у Војводини делила је бесплатна пецива у знак прославе такозване арнаутске независности, а оно што је најгоре од свега, на то се пристајало, јер беда је узела маха, па историја и неправда одлазе у заборав пред немањем хлеба. Беда и егзистенцијални проблеми који су свеприсутнији, свакако доводе до губљења осећања свести и савести…

Ова година почела је ни мање ни више нападима на српску децу. На децу, без обзира чију.. На децу. Пребијања, пуцњеви, ножеви… Србија је и те ране некако зацелила. Али, зацељене ране постају ожиљци. А ожиљци остају да подсећају на оно што је било и као упозорење на оно што ће бити.

Европа је напокон гласно и јасно затражила оно што годинама и жели и на чему ради. Оно, за шта смо гинули. Оно, због чега постојимо.

Признајте Косово*и можда ћете бити примљени у срце Европе. Уз то, нормално, без санкција Русији ни говора. Свакодневно нас салећу новим условима, све ваљда зарад што бржег примања „сирочета“ у породицу „великана“.

Постати део Европске Уније за Србију је постало пут у пакао. Пут у суноврат и омча око врата народа који је Европу некада бранио и ослободио од непријатељских стега.

Србија за Европу и колективно Запад представља бездан који треба искористити и у амбис бацити оног тренутка када од ње више нема користи. Оног тренутка када из ње исцеде и последњу кап крви којом је натопљена бранећи се од претходних освајача, биће бачена на зграриште историје и избрисана за сва времена да у будућности за њено име нико не чује, да се на њу нико не позове, да нестане….

Ако се одрекнемо гробова, одричемо се себе самих. Постајемо љуштуре, људи без идентитета и душе, не разликујући се од камена, осуђени на изумирање….

Да бисмо изборили праведну борбу и повратили нашу територију, не смемо заборављати. Сваког њиховог, привременог дана независности, морамо устати и рећи не, јер држава у држави не сме да постоји.

Косово је Србија, Србија је Косово!

Догодине у Призрену!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: