Дан поезије илити Опело поезије

Пише: Слободан Милић

Вечерас овдје као и у бијелом свијету славимо Дан поезије. Прикладније и ближе истини би било да одајемо пошту поезији. Права поезија је часно преминула поодавно и код нас и у свијету. Овдје би требало да запалимо свијећу, а часни игуман да одржи опело.

Заразна неубједљивост узела је маха и у српској и у европској поезији тако да данас српски народ нема пјесника. Већ се назире и крај друге декаде XXI вијека и нема пјесника на видику. Немају га ни велики народи Французи, Енглези и Њемци. Може ли се замислити велики руски народ без пјесника? Нажалост ни они немају пјесника.

Свој „данак у крви“ узео је несрећни слободни стих, не стварајући ништа добро а удаљујући, боље прекидајући, сваки везу између читаоца и пјесника, односно поезије.

Слободни стих све омогућава и олакшава али на крају не даје ништа. Друга половина XX вијека и ових двадесет година овог вијека дали су тоне и тоне пјесама слободног стиха и код нас и у Европи да се слободно може рећи она народна: тресла се гора родио се миш.

Сада се навршава двадесет година од када је Вислава Шимборска добила Нобелову награду за поезију. И нико више. Швеђанин ју је добио из познатих разлога више него из пјесничких.

Али није крив једино слободни стих. Кривицу сносе прво, необразовање. Пјесника мора да зна све своје претходнике да би написао добру пјесму и да се надовезује на њих. Друго је, нерад. Да би једна пјесма настала и опстала мора да се гради на великој идеји. Наредне генерације морају да пронађу такође скривене идеје у тој пјесми.

Тужно је и причати о Дану поезије када је нема. Исто као о бившој љубави.

Прочитано у Храму Св. Симеона Мироточивог на ушћу Рибнице у Зету.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: