Дан после Мила

Колико ми је драго што се Мило Ђукановић повлачи са власти, барем привидно, још ми је драже што је опозиција, пре свега ДФ, то примила без тријумфализма, што значи да постоји савршена свест о томе да „милоизам“ није само ствар једног човека, већ да је то читава једна политика. С друге стране, не верујем да се ико нешто посебно радује новом мандатару, Марковићу, чије се именовање не може сматрати никаквом срећом за Црну Гору.

Коначна победа ће бити демонтажа система, односно паралелних структура моћи, а та се победа, у овом тренутку, не назире.

Уколико се деси, неким чудом, да опозиција ипак успе да формира владу, од кључне важности ће бити да брзо стави под контролу службе безбедности и криминалне групе. Ако то не успе, биће само још једна марионета Запада, принуђена да му испуњава жеље, а да у контру добија право да изиграва власт, док се моћ и даље налази у рукама исте структуре, код које се и данас налази. Ми, у Србији, још увек памтимо мучан долазак Ђинђића на ноге Црвеним береткама, са којима је морао да преговара, јер стварне моћи није имао. Боље је немати власт, него је имати без стварне моћи.

Тешко је поверовати да ће Мило тек тако нестати са политичке сцене, јер је он стари комунистички ђак, који одлично зна да се стварна власт налази у партији, а не у формалној државној структури. Слободан Милошевић је политичку ликвидацију Ивана Стамболића извршио кроз партију, а та ликвидација је кроз Скупштину само формализована. Исто тако, велико је питање да ли ће Мило контролу над полицијом и АНБ препустити тако лако као место премијера.

Трећа варијанта, да Мило има нагодбу са Западом о „златном падобрану“ чини ми се највероватнијом, само што Мило није наиван и добро зна да се многима, који су такву нагодбу имали, тај падобран није отворио. Мило је сувише дубоко увучен у комбинације са Западом, па и у оне које се тичу криминалних активности, да би га пустили да на миру оде у пензију и пише мемоаре.

Зато мислим да се Мило неће предати и да је ово његов, не и први, тактички одлазак из власти, али не и са власти. Опрезност опозиције је на месту и за сваку је похвалу. Несрећни, али не и нечасни министар полиције, Даниловић, убедљиво је доказао да су формалне структуре моћи само лутка-позориште.

Још једно важно упозорење: Запад, већ две деценије, гаји (и гоји) невладин сектор који, осим редовних активности (да подржава сваку пронато власт), треба да користи као амортизер у случају већих друштвених турбуленција. Замислите владу, коју формира опозиција, која још не контролише полуге моћи, којој на улице излазе хиљаде плаћеника НВО сектора, а полиција све то само посматра и одбија да интервенише. Таква власт би за заштиту морала да се обрати некој страној амбасади и ту би био њен и морални, и функционални крај. Ови би повукли НВО сектор са улица, али би то био и крај независне владавине.

Питао сам, својевремено, једну српску политичарку, и то у емисији, шта би урадила прво кад уђе у неко министарство, као министар, или председник владе. Одговорила ми је, да л’наивно, да л’ незналачки: „Ми бисмо са свима разговарали“. Нема од та посла и тих резона ништа. Једина права реч је: „Сви напоље“! Немојте да, кад једном уђете у министарства, да загледате има ли неки коверат на столу и да ли је то на секретарици сукња, или само мало шири каиш, већ их све пошаљите кући. Да на улици, на пијаци, у возу, награбуљате насумично педесетак или сто људи, били би боља, поштенија и способнија екипа, од оне која данас служи Милу. Немојте канцерогене ћелије уносити у здрав организам, ма колико се то чинило потребним за први тренутак.

Ми, овде, у Србији, гледамо како се властодршци смењују, а систем остаје исти. Ако паднете у ту замку, џабе сте кречили.

Скренућу вам пажњу на још једну појаву, која је овде већ одмакла, а ни од вас, иако се то овог часа не види, није далеко: на мала врата се, кроз невладин сектор и кроз Србима увек симпатичне омладинске покрете, врло енергично протура једна врста неокомунизма. Иако сам био вазда опрезан критичар комунизма, из простог разлога што не трпим црно-белу слику политике, овај нови комунизам је, по својим прокламацијама, изузетно мрачан, јер је чедо неолиберализма и утварних људских права, а није га лако ни уочити у поплави сличних идеологија. Уочите га на време. Он је, из традиционалног комунизма, избацио социјалу, друштвени стандард и лак приступ школском и здравственом систему, а истовремено, сасвим се удворички клања капитализму. То је, дакле, неокомунизам прозападног типа, а промовишу га деца из оних слојева који нису угрожени, нешто налик салонским комунистима „а ла Коча Поповић“ у предратној Југославији. Уочите појаву на време, да не буде играчка-плачка. Рањене нације, рањене државе, а ми смо све то, лако могу да потпадну под слаткоречиве популистичке идеологије. Знам да ову појаву још не уочавате, али приметићете је веома брзо. Према њима ће вам, ако не будете опрезни, Темпо и Ђилас изгледати као Мајка Тереза. То је оно што се провлачи испод радара и што се шири, док се борба води између већ етаблираних политичких опција. Ако вам се чини да је ово моје упозорење бесмислено, сетите се како је плануо Отпор, у свега неколико месеци. Запад је потрошио готово све политичке играче овде и мора да упумпа свежу крв, а ми смо осетљиви на децу и повлађујемо им, а она умеју да изненаде.

И, на крају: ако вам победа против Мила буде сувише лака, да знате да нисте победили.

Да не заборавим да и Гојку Раичевићу честитам нове медијске ране јуначке јер је проглашен за „новинара у цивилу“ а, како је кренуло, биће и сарадник Гаврила Принципа у атентату на Франца Фердинанда. Гојко, то је знак да си, и официјелно, постао „број један“ новинар у Црној Гори и на томе ти од срца честитам. Врхови су одувек привлачили громове.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: