Дан примирја – дан победе Србије, бре!
1 min readПише: Михаило Меденица
Није, господо светска, подрани и крвави српски опанак јуришао уз Кајмакчалан ни због каквог примирја већ- победе!
Док сте ви добрано кукавички тек провиривали из ровова српски сељак, тежак, ратник носио је себе већ оплаканог и васкрслог у слободу, не бендајући ништа и никога до Господа и Србије!
То што ви прослављате као некакав Дан примирја ништа је друго до дан победе славне, небеске српске војске, и тачка!
Простога сељака што није стигао ни волове да распрегне из плугова.
Да наложи бубњару.
Да откује косу.
Да зачешља косу и накриви шајкачу.
Да смота дувана.
Стресе “мученицу” с бркова.
Пољуби мајку у руку, децу у чело, жену у плачне образе.
Да их се нагледа.
Сељака, бре, Србина, што је јоште крварио ђедове и очеве ране.
Ране се у нас, вајна господо, дарују ко знамење.
Славом, иконом и ранама се Србин заветује.
“Помаже Бог” и “Срећне ти ране, јуначе”- вели род мој.
Но, ништа су ране да уставе Србина кад се узјогуни, наљути, зајуриша…
Кротак ко јагње док му не дирнеш у ране, а онда џаба и да га располутиш- гази опанак а труп га престиже…
Само ви славите Дан примирја, наздравље и спасење било, но да вам није живих опела било јоште бисте провиривали из ровова!
Не зна Србин где ће зајутрити али зна где ће погинуту- свукуд где су му ране, а ране му разасуте где год је ваљало устати против силних, мрских, поганих, већих…
Где сте ви шапутали о слободи српска је глава на сав глас певала о њој!
Одрубе је, скотрљају низ јарак ил јендек- а она пева, повије обрве преко очију, намршти се па назове: “За мном,јунаци”!
Чучали сте у рововиама, ћутали и чекали да мртве српске главе огласе слободу па да јурнете за опанцима без ногу, ногу без трупа, трупа без главе, главе без очију, а очи…очи пуне неба, Господа, ливаде и приземљуше с краја видика, деце сабране око уплакане мајке, а мајка тужи и благосиља крваву шајкачу.
Што је испратила- то је дочекала…
Ране одјуриле зором, ни плугове нису распрегле- ране дојуриле зором…
Дан победе Србинове, бре!
Победе за све вас што нас мерите и премеравате ко стоку ваљамо ли вам или не у друштву..?
За све вас што живи нисте могли сустићи мртве!
За вас, господо вајна, што орете и преоравате гроб Србинов, јер не за Србин где ће озорити али зна где ће погинути…
Не зна куд ће му дан али зна куд ће му живот.
Не зна где ће му глава, али зна где ће му образ и част.
Дан победе Србинове, бре!
Опанка, брка и шајкаче што слави живот и кад му кроз ране точи.
Ране ко завет и знамење!
Ту где сте данас, господо, ту је Србин одавно био!
То што славите- Српкиња је оплакала и посветила још с рођења!
То где нас премеравате ваљамо ли- Србин је костима уметрио!
Ту где нас гостите – одавно смо домаћи!
Ту где наздрављате слободи- српска је глава певала док су ваше с рамена шапутале!
Ту где поносно подижете знамења- Србин је ономад небо развијорио…
Дан победе Србије – када живи нису могли стићи крваве опанке…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Odavno isprazniji tekst nije objavljen na portalu.
Skoro sam saznao da su srbi i palestinci živjeli 350 godina u istoj državi – Otomanskoj imperiji.
500.
И вас двојица сте исто пореклом из тих крајева, само вас мањак интелигенције спречава да се спознате у огледалу.
Medenice su porijeklom iz Crne Gore tako da ne znam što će ovom Medenici ono – bre.
. ..crkva srbije je utopisticka. …utopila bi crnu goru u veliku srbiju preko noci…..zato je svaki anticrnogorac dusmanin svemu crnogorskom….
Твоје мисли у мржњи комунустичкој су рођене, твоји су гарант зарад удвориштва и идеологије све своје корене побрисали и од тите кренули.
Муко ваша.
Ни ти се у огледалу не видиш, видиш оно што ти хоћеш, а не оно што јесте.
MIR DOLAZI TEK DRUGIM HRISTOVIM DOLASKOM DO TADA PONEKAD PRIMIRJA JER SA SOBOM COVEK BORI SE KRST NOSECI BILO JER ZAO IL DOBAR …, DAKLE BORBA NEPRESTANA PRIMIRJE PONEKAD DA ODMORI SE A MIR TEK KAD ZBOG TOGA STO NIKO MOLITVE KA NEBU NE UZNOSI A NA NEBU NE VIDE NIKOG ZA KOGA BI SE I UBUDUCE (VEC SAMO TA ZRTVA NA STETU ZLIM VECU) ZRTVOVALI S GOSPODOM ISUSOM KROZ ZRTVU LITURGIJSKU GOSPOD ISUS DODJE U SLAVI … POBEDA TUGA JE PROPAST STVORENJA GOSPODNJEG PO BEDA … NEMA SRECE U PO BEDI VEC U MIRU IL PREDUKUSU MIRA PRIMIRJU A NAJTEZA BORBA JE COVEKA SAMOG S SOBOM ZNA RATNIK SVAKI.
Gradite. Gospodine. To jeste bilo primirje. Zato sto neprijatelj nije uništen zato je doslo do drugog sv rata pa sada i treceg. Glava nije u Berlinu nego u Vatikanu i Londonu. Ali od velike pomoci su i vasinton i jerusalim. Zato mira nece biti do drugog dolaska. Hristovog. Bice uvek i iznova primirja. A posle. Armagedonom. Dolazi. Gospod i donosi. Mir i sud pravedni
Primirje je potpisano na Zapadnom frontu. Vojnici su bacili oružje i izašli iz rovova. (NA ZAPADU NIŠTA NOVO – E.M.Remark) Srpski vojnik nije znao za primirje nego je oružjem gonio okupatora iz svoje domovine. Uz besprimjerne patnje i herojstvo. Zbog činjenice da Njemačka nije potpisala bezuslovnu kapitulaciju, poslije 15 godina ta ista ratooborna sila je iznjedrila Hitlera, koji je svijetu donio nemjerljivo veće stradanje od onoga u Veljem ratu.
ispravka: …područje Zagreba, Zagorja …
Polovinom oktobra 1918., Pašić je u Londonu posjetio Lojd Džordža, da eventualno dobije mišljenje i garancije za buduće granice Kraljevine Srbije, koje će se utanačiti na Mirovnoj konferenciji. Pašić je bio mišljenja da se Kraljevina Srbija proširi samo na područja gdje Srbi čine etničku većinu. Opasni i perfidni Albion je imao sasvim drukčije mišljenje… Pašić je perfektno govorio njemački i francuski jezik. Engleski nije dovoljno poznavao. Za tumača je poveo Vladiku Nikolaja, Oksfordskog doktoranda. Već na audijenciji, na samom predstavljanju, prije nego su sjeli, Lojd Džordž je sa osmjehom „obradovao“ Pašića: „Stvaramo Jugoslaviju“. Albion nije nikako htio jaku pravoslavnu zemlju na Balkanu. Naturili su Srbiji „pestokupljevinu“, koja će biti uvijek potencijalna bomba pod stolicu Srbije, koja se morala odreći svoje četrdesetogodišnje Kraljevine i državnosti , u ime nekakve SHS, koja će se raspasti iz razloga „multikulturalnosti, Zbog čega se raspala i KuK. Pašić je tada izašao obeshrabren iz L.Džordžovog kabineta. Kasnije je PAŠIĆ izrekao krilaticu: „Učite svoju djecu da mrze Engleze.“
Danas prof. dr Tvrtko Jakovina saZagrebačkog sveučilišta, predaje svojim studentima da treba zahvaliti Srbiji što Hrvatska danas postoji. Jer da nije stvorena SHS, Hrvatska bi 1921. godine bila područje Zagreba, Zagreba, Gorskog Kotara, eventualno izlaz na more u Sušaku. Italijani su na završetku Velikog rata držali Ljubljanu. Onaj drugi dio bi pripao Austriji. Jednostavno, Slovenije kao države ne bi postojalo.
Šta je proizašlo iz te žalosne tvorevine SHS, vidjelo se poslije 6. aprila 1941. godine. Poggotovo 1991., što se, na zadovoljstvo Albiona, događa srpskom narodu do današnjih dana.
Teško je to bilo izgovoriti u ćoposlaviji, da je to Srpska pobeda. Bilo dve rečenice u istoriji školskoj o velikom ratu. Naučićemo se jednom.
MOJ DJED PO OCU SE BORIO NA SOLUNSKOM FRONTU,A NJEGOV BRAT JE POGINUO,MOMCE TEK STASALO…STO SE TICE MOJKOVACKE BITKE TU SU GINULI CRNOGORCI -SRBI,SVI SU SE TADA TAKO IZJASNJAVALI I OSJECALI.OVO ZA DANASNJE MONTENEGRINE KOJI HOCE DA TUMACE SVOJU ISTORIJU…MEDENICE ,SVAKA CAST…POBJEDA,JER DA NIJE BILO POBJEDE NE BI TI DUSMANI NI SKLAPALI PRIMIRJE…
Не улазећи ни у какве коментаре, у овом контексту цитирали бисмо чланак др Часлава М. Никитовића, који у целости гласи…
Др Часлав М. Никитовић:
ЈЕДАН ПАШИЋЕВ ЗАХТЕВ ЛОЈД ЏОРЏУ
Непрестано после Првог светског рата, Пашићеви противници су критиковали овога великог српског државника као претставника т. зв. „велико – српске“ политике. Он је у њиховим очима сматран за човека, који није био за Југославију и који је, како су говорили, спречавао да се она оснује. Треба се само сетити познате Женевске конференције, из почетка новембра 1918, на којој је он сам учествовао у име владе Краљевине Србије, док су с друге стране присуствовали претставници Југословенског одбора, Народног вијећа из Загреба, као и претставници српске скупштинске опозиције – сви противни Пашићевом мишљењу. Та је конференција показала врло добро да ће будућа заједничка држава имати тешке муке при својој организацији, не само са Хрватима и Словенцима већ и са извесним Србима, који су се за њима поводили.
Недавно сам имао прилике да прочитам у рукопису још необјављене успомене пок. др Војислава Јанића, бившег народног посланика и министра у Пашићрвој влади, који је био један од омиљених Пашићевих фаворита. Др Јанић је, по Пашићевој жељи, за време Првог светског рата био у Лондону у српском пропагандном отсеку, чији је шеф био тада млади теолошки беседник, а доцније славни српски епископ Николај. Ова два прелата (и др Јанић је био свештеник) били су и врло блиски лични пријатељи, што су остали до краја Јанићева живота ( Др Јанић је умро под окупацијом 1944). Обадвојица су уживали велико Пашићево пријатељство , а нарочито поверење, и ако Николај није био падикал; он је био либералски син и велики пријатељ са пуковником Аписом, вођом „црнорукаца“. У датањем посланику Краљевине Србије у Лондону, Јовану М. Јовановићу – Пижону, и ако је тада био радикал, Пашић није имао пријатеља ни сарадника за своју националну политику. Пижон је био пријатељ са Викхемом Стидом и Ситоном Вотсоном, људима који су дириговали безмало британским јавним мишљењем, а много више били наклоњени Хрватима и Трумбићу него Пашићу, за кога је Стид једном рекао да се понаша као неки турски султан. Уз то, ова два британска интелектуалца су имали велики утицај у Форин офису. Отуда су код њих Срби као православни, мислили су, били експоненти Русије. Таквом посланику, као што је био Пижон, који је Пашићу опонирао и кад је мислио да је Пашић био у праву, Пашић није могао веровати.
У успоменама др Јанића има више веома интересантних места, из којих се види велико Пашићево поверење у владику Николаја и др Јанића. Велики државник је употребљавао њих двојицу кад су му требали као тумачи приликом његових посета Лојд Џорџу, Сер Едварду Греју, Лорду Керзону и Лорду Балфору. Места у Успоменама, у којима су те Пашићеве посете описане, заслужују пуну пажњу, јер могу послужити као извор за пашићево тадање мишљење и рад у погледу нове организациује нове државе Срба, Хрвата и Словенаца, а нарочито у погледу заштите српскиј интереса у новој држави,
који су се доцније показали веома угрожени.
Др Јанић живо описује једну Пашићеву посету Лојд Џорџу, тадашњем британском првом министру, на којој су му владика Николај и др Јанић били тумачи. Циљ посете, која је била половином 1918, био је да Пашић придобије знаменитог британског државника за своју идеју, коју жели да изнесе на Конференцију мира, кад за то буде време, и покуша да је оствари. Пашић је изашао пред Лојда Џорџа са следећим својим планом. Тражио је од њега да Велика четворица ( Вилсон, Лојд Џорџ, Клемансо и Орландо ) прихвате да се утврде границе Краљевине Србије, које су, према Пашићевом предлогу, биле мање него оно што је Лојд Џорџ нудио Пашићу. Лојд Џорџ се изненадио и рекао Пашићу да се чуди да он тражи мање него што му он нуди и даје. Пашић је мирно рекао да мисли да га први министар није добро разумео. Онда му је рекао да он жели да зна: шта добија Краљевина Србија за своје огромне жртве поднешене у овом рарту; да ли се Срби могу ујединити на целом свом етнографском подручју и да ли будућа Конференција мира може признати границе Србије? Отприлике, такво је било Пашићево питање.
Лојд Џорџ је мислио и, најзад, показавши карту, понова рекао Пашићу: „Па ми вам дајемо све ове земље, које, видим, ви не тражите“. Пашић је тада полако објаснио свој став: „Ми их тражимо, али их не тражимо за Србију. Те ће земље ући у нашу нову заједничку државу, а онда ће се Србија с њима споразумети и ујединити. Међутим, по моме предлогу, за који вас молим да подржите, тачно ће се знати шта је њихово, а шта је Србијино; нико се не ће моћи препирати и свађати, сваки ће бити на своме прагу господар према томе како се буду споразумели“.
Др Јанић пише да су се он и владика Николај чудили оваквоме Пашићевом захтеву и нису га одмах правилно схватили. Лојд Џорџ је видео у чему је била Пашићева идеја: Пашић је хтео међународно признање граница Краљевине Србије од једног тако високог међународног форума као што је Конференција мира.
Пашићев примарни циљ, као носиоца спољне политике Краљевине Србије, био је несумњиво да заштити њене интересе и интересе Српског народа. Он је као што се види, у томе правцу деловао и тврдо веровао да ће то бити најбољи начин да се новокј заједничкој држави обезбеди унутрашњи мир. Он није био тада, као што су га
оптуживали и тада и доцније, против Југославије: он је био за Југославију, али такву где ће се тачно знати шта је чије и где, у случају неспоразума са осталим партнерима у њој и евентуалног разиласка – Србија не може бити окљаштрена.
Лојд Џорџ је обећао подршку за Пашићев предлог, али није био био сигуран да ће и остали фактори на Конференцији мира усвојити његово гледиште. Конференција мира у Версаљу посветила је много више времена борби око поделе немачких колонија него разумном решавању европских проблема. Ови последњи су, како смо видели, после двадест година од закљученог мира, довели до новог рата, много крвавијег и по последицама страховитијег.
Пашић је био шеф југословенске делегације на Конференцији мира, али је Трумбић био министар иностраних послова. Отуда су, у погледу наших међународних проблема на Конференцији мира деловале две опречне силе: Пашић и Трумбић, Трумбић је, као што се и тада, а нарочито доцније, могло јасно видети, био дубоко надојен франковштином, ма да се правио Југословен. Као такав, он је употребио сав свој утицај да се Пашићева идеја не оствари. Он је, као и сви хрватски политичари – са малим изузетком – био оптерећен т. зв. „хрватским државним правом“, па је у Пашићевој идеји видео да ће Босна и Херцеговина бити за Хрватску изгубљене. Хрвати су на њих полагали право, и ако у овим двема покрајинама није било Хрвата, већ само католика (око 22%), које је, тек у новој држави, Стјепан Радић, својом бесомучном агитацијом, уз помоћ надбискупа Штадлера и Шарића, које је, иначе, мрзео, створио Хрватима. То твдри и један од Радићевих поклоника у Србији, Драгољуб Јовановић, у својој најновијој књизи.
Пашић није успео да Конференција мира потврди посебно границе Cрбије, али је покушао све да ту потврду добије. О овоме Видовдану навршава се 56 година од потписивања Версајског мира, па мислим да је било потребно изложити постојања, на основу успомена једног сведока, да спречи унутрашње борбе у будућој заједничкој држави, које је Пашић предосећао и предвиђао.
Успомене пок. др Воје Јанића имају важност као извор за приоучавање Пашићевог рада при оснивању и организовању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. (Види: др Часлав М. Никитовић, Један Пашићев захтев Лојд Џорџу, “Братство – Fraternity“, број
241-242, јуни – јули 1975, стр. 12/13, Toronto, Ontario, Canada).
Medenica, jesi li navatao kakvu zenu da se oslobodis pritiska?
Мислим да јесте,твоју…
Tako je! Pobjeda!
Bravo za divan tekst.
Ko sam? Unuk bivseg ministra vojnog, Solunskog borca, poginulog 1924. uz zid Manastira Visoki Decani, gde je i sahranjen.
Ocevi stricevi, jedan sahranjen u Tunisu, jedan u Solunu, najmladji u „Plavoj grobnici“ na Vidu; jedna oceva tetka, bolnicarka u kosturnici na Kajmakcalanu, jedna s puskom poginula na Stracinu, kraj Kumanova.
Jedino je Radojko dosao kuci u Metohiju, sa revolverom „Thompson“ i oficirskom sabljom, koje je otpasao Fransh Depere i licno mu predao. Umro je 22. marta 1955. Zivo se secam njegove price: sine, postoje tri stvarno Hrvatska plemena, u Kvarneru – na obali Ikavci, na ostrvima Cakavci i u Zagorju Kajkavci – ali, onako miroljubivi i priprosti, nisu oformili narod i naciju… Ovi novostokavci su odreda – Srbi.
Zastitnik Dubrovniks je Sveti Vlaho a ne „sveti Croata“!
Konvertiti su uvek krvolocni prema poreklu, genocidni – kao novopeceni Rimokatolici i Muhamedanci.
Ali, anticki Grci isparili, a onda isplivala svetla Srednjevekovna Srpska drzava – Nemanjicka.
Genocidirani, nabijani na kolac, klani i spaljivani.., ipak – Nikola Tesla, Mihailo Pupin, Milutin Milankovic, Majk Vukelic, Bogdan Maglic, Mileva Maric – Ajnstajn…
Ostali Balkanci imaju: Pavelica i Ustashe, Belogardejce, Handzar divizije, , Baliste…
No, neka, pravi Srbi vas razumeju: nemate nista svoje u istoriji – zato mrzite Srbe!
А, какви црни Бодини и Комлени еј. Ти су Монтенегрини, који појма немају ни о чему, а и ти Милице појма немаш ни о чему, види се.
Биједници биједни сте сво троје.
И,каква си ти то ,,Српкиња“ када пишеш хрватском латиницом ?
Знаш ли да Српски народ има своју ћирилицу, и тачка.
И, НЕ БИ МОГЛА ВОЈСКА СРБИЈЕ ДА СЕ ПОХВАЛИ СА 1918 г. ДА ЈЕ НИЈЕ ЦРНА ГОРА СПАСИЛА У легендарној МОЈКОВАЧКОЈ БИТКИ 1915г..
Иди Милице, и кувај,пери,чисти тепих, а о историји не знаш ти ништа.
Jesu se ovo opet iz misje rupe oglasili Bodin i Komlen,e bijede ljudske,koje ne poznaju istoriju pa lupaju gluposti u svojoj mrznji i neznanju. Srpaki seljak u opancima je iznio na svojim plecima prvi svetski rat,tako da je ta cinjenica neupitna,moze biti sporna samo neznalicama,Srbin je dobar kao hljeb,ali kad mu udaris na zemliu i kucni prag nema milosti,Mihajlo je kao i uvjek jasno i glasno rekao ko si i kakvi srpski junaci, pobjednici prtvog svetskog rata.Vjecna slava junacima!
Taчно је, али је тачно и да војска Србије ово не би могла остварити, да је нијесу спасили од гвозденог обруча аустроугарског непријатеља – управо црногорске јединице у прослављеној Мојковачкој битки 1915 г (нова година почиње од 14.1).
SRBSKE JEDINCE SRBSKE KRALJEVINE CRNE GORE SU SAVEZNIKU BRACI RODBINI POMOGLE A ONDA JANKO VUKOTIC S IMENOM IZNAD SVAKE TITULE JE DETALJNO OBJASNIO …
Istorija mučeničkog srpskog naroda , pretočena u liriku !
Predivno,emotivno,nadahnuto i prije svega tačno,istinito!Samo pravi,istinski potomak hrabrih i odvažnih Srba može ovako iz srca da piše!!
A muči jado ne spominji bruku. Još nije zabiljezeno da je cijela vojska pobegla pred neprijateljem. I onda čekala da Austrijanci izgube rat i da se vrate tada. Sprdnja od istorije.
…a cime se ti bedo ponosiš !? „Vražjom divizijom “ , Handžar divizijom , Princ Eugen divizijom ….Jasenovcem , Prebilovcima , Jastrebarskim ….sa četrnaest kamiona opljackanih relikvija iz pravoslavnih manastira sa Fruške gore , jer svoje nemate !? Uskoro ćeš i ti vašljivko da iščezneš , ostao si poslednji da ugasiš svetlo na Mirogoju !!!
YT PJESMA O HRVATIMA – Jovan Dučić
Dome jesi li spreman? Umri od muke, ipak smo pobjedili. Idi komituj po Katunskoj nahiji.
на победи 1912-1918 ових Апостола Јада и Прометеја Наде почивају државности следећих данашњих држава : Србија, Црна Гора, БиХ, Словенија, Хрватска, Македонија и Албанија.
1894 Словенци у Цељу отварају школу на словеначком језику, одмах у Бечу избијају народни немири да се забрани школа на свињском језику. Прву школа на словеначком језику је отворена у Краљевини Југославији, одмах после рата, баш захваљујући овим Апостолима Јада и Прометејима Наде и Краљу Александру.
ЦГска Влада након Мојковачке битке јан-1916 искључиво политичком вољом током јануара распушта војску, а официри Ломпар и Бећир на Цетињу по налогу Владе ЦГ потписују капитулацију пред А-У. А-У након две године потписује капитулацију силама Антанте и укида се као држава, а са собом у амбис носи и капитулацију ЦГ и теориетску могућност да се обнови ЦГ Петровића са свим својим
Слична прича је и за позориште у Сарајеву, све Срби одрадили, исто и за Хајдук из Сплита, скакаоницу на Планици у Словенији даривао Краљ Александар, Македонцима Нушић основао Народно Позориште, а они то крију и пишу да им је тито основао 1945 итд итд.
Конвертовани одроди преплавили Хелм
He, he za Dom (spremni),
možeš ti pričati šta hoćeš u mržnji prema svom odu kojeg si se odrekao, jer šta ga se više odričeš to u tebi više raste mržnja. Đavolsk stvar.
A što se tiče Albanske golgote, bilo je to mnogo gore nego što ti možeš i da predpostviš.
Evo jedan citat iz memoara mog đeda, nosioca Albanske spomenice, Zlatne medalje Miloša Obilića za hrabrost i Rumunskog krsta:
Иако рањен, ја сам у одступници бранио сваки педаљ српске земље и учествовао у борби против непријатеља нашег народа. Борило се и одступало, а одступању никад краја. Сваки дан гори иза горег, јер кишни дани долазе, почиње сњежити, стално без одмора, иде се у зиму. Коморе се путем заглибљују и постепено се распадају, да је на граници Албаније сасвим нестане.
…
Иза села Бицане и Васјати, према Дебру и Пишкопеји, настало је стално спуштање низ гола брда, да би се сада у низији заглибили у блату кроз које је претходно безброј избјеглица – грађана, жена, дјеце, те заробљених Аустријанаца прошло. Ко се извукао жив из голих брда, тај би сада, газећи разгажено блато до кољена, послије неколико дана малаксао и заглибио се и ту нашао смрт. Било је мјеста, гдје се, усљед исцрпљености, заглибила разна стока, коњи, те војнички лешеви, да су личила на велико бојиште. Изнемогли од глади и тешка пута, обољели, умирали су на сваком кораку. Преко њих смо прелазили као преко пањева, јер овдје нико никоме није могао помоћи. Овдје је брат брата и друг друга остављао или са њим и сам умирао. На пролазу, војници би од ове угинуле стоке и коња сјекли комаде меса и кували, те онако напола пријесно, без соли и хљеба, јели. Ишло се у непознату земљу, само да се иде. Нигдје се није смјело застати и одморити јер би залутале војнике из засједе убијали Арнаути.
A tebi za Dom spremni, po običaju šaljem ovaj link:
https://www.youtube.com/watch?v=TR9UxwO7QlQ
Kako ih istina boli,dobro rece Cosic „laz je u genima srba,ona ih hrani i uzdize,od Kosovakoj boja do danas i jos bar 200 godina
Ем што си празноглавац, ем си кривотворитељ цитата. Где је то Ћосић напсао или изјавио? То си ти малишићу малени чуо од неког шупљоглавца, па сад дајеш своју интерпретацију на тему Срба и њихових опанака, које ни француска коњица није могла да стигне, кад је тај опанак хитао и јурио под борбом у Србију. А стра’ од тих опанака, Бугаре натера да потпишу спаратни мир са „савезницима“, Србима иза леђа, јер су знали да ће опанак да стигне и до Софије, што се некада по србски звала Средац. Те ти лепо неку књижицу у шаке и учи, да се не брукаш језиком пред светом.
sram te bilo idiote
Dan pobede Srbije -kada zivi nisu mogli stici krvave opanke.
Genijalno, Mihailo !!!
Svako slovo se zabada u srce.
Citam opet, opet i opet…
Ova nasa BITKA-POBEDA mi uvek uliva nadu.
Narocito kad nas „premeravaju kao stoku, valjamo li im ili
ne u njihovom drustvu““.
Kajmakcelan to je NASA NADA I VERA U OPSTANAK.
HVALA I SRECNA NAM POBEDA,