Дан примирја у Првом свјетском рату – Дан српске побједе и жртве!

То је дан када су силе Антанте 1918. потписале примирје са Њемачком у жељезничком вагону у Компијену у Француској.

Тиме је окончан рат који је имао разорне посљедице за читаву Европу, а Србији однио између 1.100.000 и 1.300.000 живота, што је чинило готово трећину српског становништва.

Историчари се слажу да је датум који је означио завршетак Великог рата, који је по званичним процјенама однио 15 милиона људских живота, а за Србију, коју је по броју погинулих сразмјерно броју становника ставио на прво мјесто, то је један од најважнијих датума у историји.

Историчар Момчило Павловић за Танјуг истиче да је потписивањем примирја 11. дана, 11. месеца у 11 часова 1918. године стало ратно лудило, а да је Србија, која је била на побједничкој страни, била хваљена и слављена од савезница и побједница у Великом рату.

„Ратни бијес је умукао, остали су расејани гробови, инвалиди, пробуђене су велике наде, велики су се нагодили и регулисали уговорима своје односе и границе“, каже Павловић.

Према његовим ријечима, Србија и српски народ, војска, краљ и регент имали су велико поштовање у читавом свијету, посебно у европским земљама, од којих је предњачила Француска, а српском народу су признате и жртве и страдања и слава.

„Србија је савезник, ослободилац, а не партнер у ослобођењу. Србија је тада била земља мисије. При том, наши савезници тада нису били наши господари“, напомиње историчар.

Подсјећа да су у француском парламенту, у коме је прочитан Уговор о примирју, похвале Србији изрекли предсједник парламента Пол Дешанел, министар иностраних дела Жан-Мари Писон и маршал Франше д’ Епере.

Павловић наводи да су на овим просторима српска војска, регент и политичка елита током Великог рата стварали историју.

Побједничка Србија је, додаје он, превела те провинције у земље побједнице, тако да нису осјетиле последице пораза монархије, а официри и војници – дојучерашњи непријатељи, постали су, каже, браћа, док су многи инкорпорирани у војску нове заједничке државе.

„Србија је стварала историју, која је хваљена и призната и од савезника и од оних који су молили српску војску да ослободи њихове градове и села, свечано их дочекивали и улицама и трговима давали називе српских официра“, наводи Павловић.

Историчар сматра да су многи догађаји, односно датуми, из Првог свјетског рата значајни за српски народ и да их треба достојно обиљежавати – од објаве рата Аустроугарске Србији, битака у првој години рата, ослобођења Београда и протјеривања непријатеља, до датума одлуке о повлачењу на обале Јадрана, искрцавања на Крфу, Кајмакчаланске битке, ослобођења Битоља, Солунске офанзиве и ослобођења Београда 1918. године.

Како каже, посебно треба обиљежавати датуме страдања цивила на простору окупиране Србије од аустроугарски окупационих трупа, а нарочито од бугарских чији су злочини квалификовани као звјерства.

„Сви ти датуми, споменици и све жртве чекају дужно поштовање и сјећање. Скуп појединачних сјећања, која су слична створиће колективно сјећање и историјску свијест једног друштва о сопственој историји. Ми смо данас и оно што памтимо. А без памћења и сјећања, нема ни идентитета, ни будућности“, закључује Павловић.

И Станислав Сретеновић, научни сарадник у Институту за савремену историју, оцјењује да је Дан примирја у Првом свјетском рату од изузетне важности за читаву српску историју.

„Један од најважнијих датума за историју Срба свакако је 11. новембар, који представља успостављање мира у цијелој Европи и то је за Србе посебно било значајно, јер успостављањем мира ране су могле да се лијече и Срби су могли да се окрену просперитету и развоју„, истакао је Сретеновић.

Пробој Солунског фронта кључни догађај за окончање рата

Примирје је потписано у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша у шуми Компјењ у Француској, а након тога преговори о условима мира су настављени, а потом и договорени, али тек Версајским миром 28. јуна 1919. године, чиме је Први свјетски рат и званично окончан.

Документ који је углавном саставио француски маршал и врховни командант савезнчких војски Фердинанд Фош, у основи је предвиђао прекид непријатељства, повлачење њемачких трупа иза граница, неуништавање инфраструктуре, размјену заробљеника, обећање репарација, уништавање њемачких ратних бродова и подморница, као и поступање током примирја.

Број жртава у Првом свјетском рату је према историјским подацима премашио 15 милиона људи, од којих је око девет милиона војних жртава, док је 22 милиона рањених.

Ниједан рат прије тога није тако промијенио слику Европе. Након рата нестала су четири царства – Њемачко, Аустроугарско, Османско и Руско.

Многи историчари се слажу да је кључни догађај за окончање Великог рата био пробој Солунског фронта, у којем је улога српске војске била од огромног значаја.

Она је уз помоћ француске војске пробила фронт, након чега су главнокомандујући љемачке војске и војске централних сила, Хинденбург и Лудендорф затражили потписивање примирја.

Најприје су Срби из Тројног савеза избацили Бугарску, а затим су директно угрозили положај Аустроугарске и то је био јасан знак за Њемачку да мора да потпише примирје.

У Србији, Дан примирја у Првом свјетском рату је званично први пут обиљежен 2012. године и празнује се као нерадан.

Дан примирја ће се обиљежити уз бројне државне и војне почасти.

Као главни мотив за амблем Дана примирја користи се цвијет Наталијине рамонде, за који се везују тле на коме су се дешавале преломне битке у самој завршници рата, и ријеч је о врсти која има невјероватну способност да се опорави потпуно, након што се осуши, због чега је добио назив и „цвијет феникс“.

У таквом значењу исказана је симболика „поновног рађања“ Србије, након тешке борбе у Великом рату.

Наталијина рамонда је понијела назив по краљици Наталији Обреновић, захваљујући дворском љекару Саву Петровићу, који је био у служби породици Обреновић, а који је открио да на Балкану постоји још једна врста рамонде, у нешто измењенијем облику од оне коју је десет година раније пронашао Јосиф Панчић.

Амблем се састоји од једног љубичастог цвијета са пет латица и двије зелене траке које подсјећају на ленту славне албанске споменице, који приказује национално страдање током повлачења кроз Албанију.