Данас десант на Ранкову и Рашкову плочу: Хрватско национално вијеће најавило полагање вијенца

Хрватско национално вијеће најавило је да ће данас 29. септембра „полагањем вијенаца испред спомен плоче у Морињу бити обиљежене 32 године од успостављања логора Морињ“.

У најави упућеној медијима наводи се да се ће полагању вијенаца и паљењу свијећа присуствовати делегације Хрватске и Црне Горе.

Подсјетимо, када су 10. октобра прошле године „историјске личности“ и трибуни анти-антифашистичког СДП-а, а тада у функцији министара одбране и вањских послова Црне Горе, Рашко Коњевић и Ранко Кривокапић, уз присуство хрватског шефа дипломатије Гордана Грлића Радмана и министра хрватских бранитеља Тома Медведа, открили спомен плочу у которског насељу „Морињ“, више смо него убијеђени да је оних 85% грађана Црне Горе – како је својевремено Душко Марковић израчунао проценат противника независности терористичке парадржавне творевине Косово, био исто тако против овог симболичког повампирења усташтва у Црној нам Гори.

На овом скарадном „плочастом“ свједочанству нацифашистичке политике у Црној Гори постављен је напис сљедеће садржине:

„Сјећамо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Црне Горе. Изражавамо жаљење за све патње које су проживјели заточени. Да се никада не понови!“.

Овом лудилу који су започели Рашко и Ранко, по свему судећи, нема краја.

Уколико погледамо ово чудо од спомен -обиљежја и из других углова, константно се нижу контроверзе једна за другом.

Прво и основно, споменик је подигнут противно слову Закона о спомен обиљежјима и без сагласности Скупштине општине Котор, што намеће закључак да је ријеч о Ранковом и Рашково. својеврсном идеолошком завјештању свим будућим генерацијама које буду ходиле нацифашистичким стазама које су у Црној Гори утабали управо њих двојица. И још пар не(с)поменика.

Друго, нити једним словом Ранко и Рашко не помињу Мила Ђукановића који је, у времену дубровачког ратишта, био на челу Црне Горе, што вјероватно објашњава тридесетогодишће ћутање. То је зато што је ријеч о класичним кукавицама или политичарима који пате од амнезије. Не бисмо да намећемо наш закључак, па процијените сами.

И, треће, оно најважније – због чега је, заправо, и подигнут овај монумент…

У Морињу, малом приморском мјесту, никада није постојао „црногорски логор“, већ само војни затвор бивше СФРЈ, у који су почетком деведесетих привођене, саслушаване и задржаване особе хрватске националности због учешћа у оружаној побуни. Ријеч је о онима који су претходно напали јединице ЈНА и убијали црногорске резервисте на дубровачко-херцеговачком ратишту. И ниједан Хрват због тога није платио главом. За разлику од „Лоре“.

Тај по злу познати логор у Сплиту је од јануара 1992. до августа 1997. био најмонструозније мучилиште затвореника, међу којима су били и црногорски резервисти, припадници ЈНА из Никшића и Шавника, чији се пут страдања наставио до Томиславграда (Дувна) и даље до Мостара. Исказ шибенског заповедника војне полиције Мариа Баришића, који је 1992. године био у инспекцијској контроли у „Лори“, да су деветорици Црногораца џелати резали уши, језик и вадили очи, најбоље осликава пакао кроз који су људи пролазили. Молили су крвнике да их убију, не би ли им прекратили муке.

Дакле, упркос истини, упркос правди и свакој логици, Морињ је стављен испред Лоре. И то, нажалост, од стране оних који би, да им може бити, посијали на стотине „Лора“ широм Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: