Преподобни Серафим Саровски

Родио се као Прохор Мошњин, не зна се тачно које године, у граду Курску, родном мјесту Теодосија Печерског. Његов отац Исидор био је имућан и градио је храм св. Сергију Радоњешком, а после његове смрти тај посао је наставила мајка Агатја. Она је и одгајила будућег подвижника, дајући му добар примјер сталне молитве, поста и милосрђа.

Два су се чудесна догађаја десила у дјетињству Светог Серафима. Једном га је мајка попела на врх недовршеног храма, он је одатле пао, али се није ни мало повриједио. Други пут, док је био болестан, јавила му се у сну Пресвета Богородица и рекла да ће доћи да га излијечи. Неколико дана касније литија са чудотворном иконом Коренске Мајке Божје пролазила је кроз њихово двориште. Мајка је изнијела болесног Прохора до ње, и он је убрзо оздравио.

Кад је одлучио да се замонаши, мајка га је благословила и даровала бакарним крстом који је носио читавог живота; са њим се и упокојио. Прозорљивац Доситеј који се подвизавао у Катајевској пустињи савјетовао му је да оде у Саров, што је он и учинио 1778. године, за вријеме игумана Пахомија. Скоро осам година је био искушеник. За то вријеме имао је велико искушење – три године је био надувен од водене болести и добар дио тог времена непокретан. Тада је имао виђење Пресвете Богородице са апостолима Петром и Јованом Богословом. Она је рекла: «Овај је од нашег рода», дотакла га жезлом и из тог удубљења отекла је сва вода из тијела (на том мјесту остао му је ожиљак).

Замонашен је 13. августа 1786. са именом Серафим, што значи пламени, а у октобру исте године постао је јерођакон. На Литургији је виђао анђеле и једном Господа Исуса Христа окупаног свјетлошћу. Од тога се није погордио, већ се све више смиравао и увећавао труд. За вријеме велике глади манастирски амбари су се чудесно преко ноћи напунили житом услед молитава старца Серафима и остале братије. Пошто је 1793. добио чин јеромонаха, испунио је своју давнашњу жељу да оде у пустињу. Прије тога је умирућем оцу Пахомију обећао да ће се бринути о Дивјејевском женском манастиру. У самоћи је окопавао башту и гајио пчеле; недељом је ишао у манастир на литургију.

Виђали су га како храни медвједа као да је дресиран. Да би побиједио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену, стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора. Дана 12. септембра 1804. године напала су га у шуми три сељака тражећи паре, а он је пустио да га изубијају јер «ко се маши ножа, од ножа ће погинути». Једва је преживио. А после им је, хришћански, опростио и заложио се да их не казне.

Када му је 1807. године умро духовни вођа, отац Исаија, игуман Саровског манастира, предао се подвигу молчалништва (ћутања и молитвеног тиховања). После више од двије године тако проведених, по наредби се вратио у манастир, а онда почео да живи као затворник, не излазећи из келије. Нико га није видио пет година. Једном се удостојио да буде узнесен на небо и види рајске станове. Још је пет година ћутао и није излазио из келије, али су други могли да дођу да га виде. Тек онда је почео да даје духовне савјете људима који су му долазили, по наредби Пресвете Богородице, која му се јавила са преподобним Онуфријем Великим и Петром Атонским. Године 1825. поново је почео да иде у шуму, а у близини је Пресвета Дјева ударила жезлом и начинила извор љековите воде.

На крају његових подвига дошло је стараштво. На хиљаде људи свакога дана долазило му је ради савјета и помоћи, и он је унапријед знао све њихове бољке. Безброј је примјера његове прозорљивости: знао је коме је помоћ најпотребнија, одговарао и прије него што су му постављали питања, знао све о гријесима и прошлости саговорника; предсказивао догађаје. Био је у духовној вези са другим подвижницима које никад није видио, нпр. послао је поруку затворнику Георгију да не оставља мјесто свог подвига (он је двије године био искушаван том помисли). Многим људима је предсказивао шта ће им се десити: ступање у монаштво, брак, број дјеце, болести, смрт ближњих… Предсказао је у Русији глад, колеру, политичке сукобе. И своју смрт.

Старац Серафим првог је излијечио спахију Мантурова који је боловао од тешке болести ногу. Један болесник, који је оздравио, видио је старца како лебди у ваздуху и моли се за њега. Лијечио је молитвом, светом водицом и уљем. Помогао је и спахији Мотовилову, који је био непокретан, да прохода (њему је после открио циљ хришћанског живота). А и после старчеве смрти људи су лијек налазили у извору који је Богородица створила и који се данас зове Серафимов. Силом своје молитве свети старац је чинио да бездјетни добију дијете. Па чак и да се осуђени покојници помилују. Спахију Мотовилова је удостојио да се заједно с њим нађе у Духу Светом. Пред крај живота је већ очигледно општио са анђелима, Богородицом, небеским становницима. Старац Серафим се цио живот бринуо за Дивјејевски манастир који је основала врла подвижница Агатја Семјеновна Мељгунова. Све се радило тамо како је он говорио, иако никад у тај манастир није одлазио. Многе је дјевојке благословио да ту буду монахиње. После његове смрти манастир је доживио много смутњи јер је послушник старца Серафима Иван Тихонович (отац Јоасаф) хтио њиме да влада. Тек 1861. се све средило. Још два манастира помагао је свети старац: Ардатовско-Покровски и Спасо- Зеленогорски.

Саровски подвижник бавио се стараштвом 12 година. Небеска Царица му се последњи пут јавила на Благовјести задње године његовог живота. Томе је присуствовала и дивјејевска сестра Евдокија Јефремовна. Виђење је трајало четири сата, а били су присутни анђели, св.Јован Крститељ, св. Јован Богослов и 12 дјевица-мученица. Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божје Умиљење. На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тијело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божја. Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир. Постоји предање да ће он пред крај свијета васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнијет право на небо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: