Данас је рођендан Душка Радовића

„Писати сам почео у самоодбрани. Бранио сам се од свих који су ме угрожавали здрављем, снагом, лепотом, бољим успехом у школи. Вадио сам се, доказивао себи и другима да сам само друкчији, а не гори од њих.“.

Овако је о себи говорио неодољиви Душан Радовић, рођен у нишкој породици жељезничара на данашњи дан, 29. новембра 1922. године. Са 16 година дошао је у Београд, брзо одустао од студија, запослио се као благајник у мензи, чиме је, наравно, био незадовољан, па се, како каже, вратио писању. Пјесму послату „Полетарцу“ није смио да потпише, чак ни мушким именом, већ као Рајка Токић.

Испоставило се да су се Бранко Ћопић и Арсен Диклић спремали да оду на назначену адресу да би видјели како изгледа та Рајка. И тако је, буквално са улице, без ичије препоруке фебруара 1947. постао сарадник пионирских новина, а затим и главни уредник. Ипак, писање му је, како је истицао, ишло споро и тешко, бојажљиво и стидљиво. Читаве 1949. понављао је у себи само два стиха „Био једном један лав… Какав лав?“

– Када ми се најзад откачила читава пјесма, учинило ми се да сам оздравио. Имам ја и бољих пјесама, које више волим од ове, али је баш та за мене остала значајна по томе што ме је спасила, избавила од оног јада и чемера – сјећао се касније.

У Студио Б одлазио је сваког дана, и кад није било посла, волио је шах, преферанс, и фудбалске утакмице као велики партизановац. Волео је да себе представља као „шнајдерку која шије по кућама“, односно „примијењеног књижевника“, јер је знатан број његових дела био „изнуђен“. Радио-игра „Капетан Џон Пиплфокс“, настала је тако што се од њега у Радио Београду тражило да нешто напише за 1. април 1953. Пјесме под насловом „Вестерн“ писао је за „Вечерње новости“, јер је једно вријеме био хонорарни сарадник дјечје стране овог листа. ТВ серијом „На слово на слово“ је, како каже, покушао да спасе од лошег програма за дјецу чији је био уредник…

– Душан Радовић је пјесник, веома необичан пјесник. У својој личности спојио је модерног пјесника и човјека из медија, а у свом дјелу модеран пјеснички израз за који влада фама да је неразумљив и свима разумљив медијски дискурс – каже, за „Новости“, пјесник Мирослав Максимовић, који је приредио неколико Радовићевих књига. – Био је, уз Попу и Павловића, један од утемељитеља послератне модерне српске поезије и истовремено веома популаран писац. Спајао је наизглед неспојиво. Шта је, у ствари, он радио? Пилуле модерне поезије убацио је у све своје медијски популарне творевине. Показивао је да поезије има у свему, и у јутарњем поздраву Београђанима, и у причи за лаку ноћ дјеци. Ми другог таквог пјесника немамо, а нисам чуо да га има и у другим књижевностима.

Извор: Вечерње новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: