Данас му се Макрон поклонио, а био је молер, таксиста и физиотерапеут: Ко је праунук војводе Живојина Мишића

Централна савезничка прослава Дана примирја у Првом свјетском рату одржана је данас по традицији код Тријумфалне капије у Паризу.

Међу заставницима, уз многобројне француске тробојке, биле су присутне и заставе неколико земаља савезника, међу којима и више застава Србије. Једну од њих носио је и праунук војводе Живојина Мишића Ђорђе Стојанац, с којим се поздравио и разговарао француски предсједник Емануел Макрон.

Иако је потомак једног од наших најславнијих и најмистериознијих војсковођа,о Ђорђу се мало зна. Поред тога што живи у Француској, медији скоро да не извештавају о животу Мишићевих наследника. Ипак, за „Новости“ је Ђорђе прије годину дана испричао своју животну причу.

– Мој отац Светозар Стојанац је био официр краљевске војске. Био је међу Србима из Далмације који су, под терором Хрвата, већ тада, прешли у Србију. Рат га је затекао у Београду, а онда је премјештен у Ваљево. Био је у Недићевој пољској државној стражи. Када су комунисти ушли у Ваљево, прогласили су га за државног непријатеља, одвели негдје и стрељали. Никада нам нису дозволили да сазнамо гдје је његов гроб, па свом оцу не могу ни свијећу да запалим. Гладовали смо. Преживјели смо само захваљујући сестри мога оца Бојани Петровић која је живјела у селу Драгиње, по имену краљице Драге, између Коцељеве и Владимираца. Џаба нам је било то што смо породица војводе Живојина Мишића.

Почетком шездесетих притисак је попустио, па је Ђорђе Стојанац уписао ДИФ, радио преко студентске задруге, а онда, са 23 године, почетком новембра 1966, одлучио да и он пође у ту Француску.

– Било је то још вријеме Де Гола. Кренуо сам са два другара. Били смо чланови студентског оркестра, а ја сам свирао гитару. Електрични уређаји су у оно вријеме били мисаона именица. Падне нам на памет да због тога одемо у Париз. И тако сам остао. Имао сам афинитет, знао сам француски још прије него што сам кренуо у школу. У мојој фамилији сви су говорили француски.

Покушао је да се запосли у својој струци, као професор фискултуре, али није могао да ради у државним школама, па је с пријатељима кренуо на молерај. Радио је и као физиотерапеут, таксиста, али се поново вратио кречењу. Основао је и своју фирму деведесетих.

У пензију је отишао прије десет година и од тада је често на релацији Србија – Франуцска.

(Новости)

Прочитајте још:

Праунук војводе Мишића и српске заставе на савезничкој прослави Дана примирја (ФОТО)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: