Данас нама кажу, деци овог века, да смо недостојни историје наше: Милан Ракић – На Газиместану
Видовдан на Газиместану
Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.
Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати!
И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
KO CE BRANITI ONE KOJI OVAKVE PJESME ZABRANJUJU …STRANCI …?
Pisac pjesme „Na Gazi-Mestanu“ ispričao je svom prijatelju Mladenu St. Đuričiću kako je izgledalo kada je sa svojom četom stigao na Gazimestan:„Ostavio sam Ministarstvo u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku.
Dakle, izbismo na samo mesto Kosovske bitke.
S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest.
S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe…
Postrojiše nas.
U pratnji štaba, pojavi se komandant:-Junaci moji, znate li gde se nalazite?
Znate li kako se zove ovo mesto?
U zbijenom stroju, lupkala je puška o pušku, zatezale se remenjače.
-Ovde, gde mi sada stojimo, na Vidovdan 1389 godine, istog dana i istog sata, poginula su dva cara!..
To je Gazimestan na kom je Obilić…
Oko mene popadali vojnici.
Pogledam: ljube zemlju!
Valjda sam se i ja bio sagnuo, kad nisam primetio otkud izađe mlad oficir s isukanom sabljom.
Stade pred komandanta, pozdravi, raportira nešto, pa se okrenu stroju.
Diže sablju i reče gromko:-„Na Gazi-Mestanu“, od Milana Rakića!
Od uzvika se lomilo nebo.
Nova i mlada Srbija slavi Vaskrs, a ja?
S mukom sam se držao na nogama.
Više osjetih, no što vidjeh, kad se neko odvoji iz moje jedinice i, u trku, stiže pred komandanta:-Gospodine pukovniče, taj koji je ispevao tu pesmu, ovde je s nama…
Eno ga pozadi, s bombama… u odredu vojvode Vuka.
I odmah odjeknu komandatov glas:-Dobrovoljac Rakić, napred!
Čuo sam sve, ali nisam mogao ni da koraknem.
Čak ni da otvorim usta.
Rukavom od šinjela zaklonio sam lice i pustio suze… prvi i poslednji put tada.
“Milan Rakić je bio prvi od oslobodioca koji je ušao u Prištinu.
Piše 10 oktobra 1912, ženi Milici iz oslobođene Prištine: „Juče, utornik, na čelu jedne kolone uđoh u Prištinu. Još ne mogu da se stišam i da mirno pišem o svemu što se dogodilo za nekoliko dana.
Glavno je da je sve bilo dobro i da je Kosvo osvećeno.
Ja sam vrlo dobro, bolje nego u Beogradu…
Ovakve događaje što sam video, smatram kao dobročinstvo nekog proviđenja“.
Po ulasku u Prištinu, otišao je u zgradu srpskog konzulata u kome je 1908 godine sakrio veliko zvono, koje će sa svojim ratnim drugovima podići i okačiti o drvo u porti pravoslavne crkve.
Slavni pesnik prvi je povukao uže zvona, pa potom i svi njegovi drugovi, pre toga skidajući kape i skrušeno se moleći.
„Čitav taj dan zvonilo je zvono na Kosovu, oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zavjetne misli srpskoga naroda“ – kazivao je Rakić svom prijatelju Milanu Ćurčinu.
… Najveći!
Onaj što je stajao u borbenom stroju na Polju božurova, dobrovoljac, dok je neko govorio NJEGOVU pjesmu, znali nijesu da je pjesnik TU, među njima …
Dok je pisao, bio je u salonu, dok je živio bio je u stroju! Živio je svoje pjesme.
U vječnom je stroju, Milane Rakiću, jedan on!
Ove pjesme više nema u čitankama. Izbacili su je Zuvdijini šupkatori. Nadam se da će naša djeca učiti pravu književnost.
Добро речено тако и треба
Kad sam je davno citao u skoli, nijesam je shvatao…a sad-suze idu…