Данас прослављамо Светог Луку и Светог Петра Цетињског
1 min read
Свети Лука апостол и јеванђелист
Родом је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је грчку филозофију, медицину и живопис.
У време деловања и рада Господњег овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових. Због тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем, поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан да проповеда Божанско Јеванђеље у свету.
Заједно са Клеопом указа му се Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце.
Написао је јеванђеље на молбу многих хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири Јеванђеље. Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру, одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу, кнезу Агаје. Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
Свети Петар Цетињски
Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу“. У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
ПЕТАР I ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Рођен је на Његушима 13. априла 1747. Школовао се у Русији (1762-1766). Вратио се у Црну Гору и постао архимандрит. Петар је 1779. био у једноj црногорској делегацији која је у Бечу од царице Марије Терезије тражила покровитељство и финансијску подршку Црној Гори.
Митрополит црногорски постао је 1784, у веома тешком времену за Црну Гору. Пошто се завладичио у Карловцима, кренуо је за Русију у нади да ће добити помоћ. Како се у Русији још раније дознало за црногорске и лично Петрове тужбе на Русију у аустријској престоници 1779, био је грубо примљен од Потемкина, па чак и удаљен из Русије. Царица Катарина II покушала је да овај случај изглади и да Црну Гору поново веже за Русију. Прилике у Црној Гори биле су изузетно тешке. Турци су упали у Црну Гору и опустошили је до Цетиња. Села су попаљена и опустошена. Народ без кућа, живи по пећинама, глад свуда, племена закрвљена. Владика предузима све да среди ситуацију: путује по Црној Гори, мири завађена племена, сузбија крвну освету. Дуг и упоран посао му је и сузбијање ширења аустријског утицаја у Црној Гори, при чему се сукобљава са гувернадуром Јованом Радоњићем, аустрофилом по убеђењу.
За време Наполеонових ратова Црногорци се успешно боре против Француза у Боки Которској. Интересантна је порука Петра I маршалу Мармону у том периоду. На маршалово питање колико има од Боке до Цетиња, одговор је да има три сата хода, али за пријатеље, а да непријатељи тамо никада неће стићи.
На изградњи државног апарата Петар I је урадио следеће: 1796, на Преображење, сазвао је скупштину на Цетињу, која је усвојила „Стегу“, први писани црногорски закон. Уз то заводи порезе, организује
„Правитељство суда црногорског и брдског“. Црногорци пружају врло јак отпор новинама које заводи Петар I. Лично храбар, веома способан, а уз то и свестан да Црна Гора мора ићи тим путем, Петар I је, безвојске и полиције, ауторитетом верског и политичког вође ишао ка стварању модерне државе у Црној Гори. Умро је 30. октобра 1830. на Цетињу.