Данас се више него икада дијеле функције без покрића онима који у Његошевој Црној Гори
Пише: Јово Пејовић
Када би се год у Црној Гори појавила личност са визијом, она би брже боље била окружена медиокритетима који би спријечили и њу и визију да гради бољу Црну Гору. Преваспитани да живимо туђе животе са трачевима, лажима и подметањима, ми смо створили друштво у коме се више цијене будале него паметни људи.
Да би се додворили онима који су од свијета направили полигон за угњетавање малих држава и народа, ми смо наметнули правило да ако Црна Гора хоће да буде напредна, она мора прихватити правила својих вјековних непријатеља. Онима који су нас у прошлости окупирали додијелили смо ореол пријатеља, а онима који су угњетавали и пљачкали сопствени народ подизали споменике и уписивали их у уџбенике историје. Они који су вјеровали да је живот љубав или мржња, истина или лаж, слобода или ропство никада нијесу схватили да живот није то. Живот је увијек између тога. И у том између налази се решење за све наше проблеме и сагледавање истине о нама. Много је људи који су продефиловали политичком сценом Црне Горе убијеђени да су битни, па се сада гуше у сопственом самољубљу, јер виде како се све лако мијења, па и слава која се стиче присилом или лажима које се на нашу срећу данас разоткривају много брже него јуче. Зато је највећи број њих, ма колико мислио да није, живио и живи празне животе. И сви ће једнога дана бити небитни. Битни ће бити неки други којима данас захваљујући мраку у којем смо живјели свијећа коју су упалили још увијек не може да разгрне мрак.
Данас се више него икада дијеле функције без покрића онима који у Његошевој Црној Гори са њима не би смјели изаћи пред народ. Актуелна Црна Гора се настоји одржати на ономе што јој је наметнуто и о чему се није питала више него пијан са гаћама, јер да се питала већински одговор народа би био не. Зато се у Црној Гори не траже паметни људи, већ послушни који ће Црну Гору што дуже држати у статус кво стање не би ли се кроз куповину времена мијењало расположење грађана.
Нијесам ни ја зато да Црна Гора живи мимо свијета, али јесам да буде поштована њена слобода и самосталност у доношењу одлука по мјери њених грађана. И ма колико се трудио да у актуелним политичарима пронађем нешто аутентично наше, никако не успијевам. У извјештаченим ликовима крију се неке увезене вриједности које немају утемељење у Црној Гори. Зато су и ријечи и дјела све више безвриједна, а памет плитка. Најбоље лекције у животу могу се учити сваки дан у свом најближем окружењу. Тако сам и ја из разговора са својим шестогодишњим унуком научио неке лекције. У жељи да се са њим нашалим добио сам неочекиван одговор: „Деда не причај глупости. Ја желим да од тебе научим нешто паметно.“ Остао сам за тренутак без текста, али и повјеровао да све није изгубљено и да има наде да ће неке нове генерације на нашим глупостима извлачити поуке за изграђивање нових вриједности. А до тада очекујем да ће доћи вријеме у коме нећемо полагати рачуне менторима по свијету за одлуке које доносимо у сопственој кући, нити водити више рачуна о томе да ли ће се оне више свидјети њима, него грађанима који су их бирали. Ако наши лидери буду свако мало трчали по свијету да примају задатке и полажу рачуне, нема сврхе да излазимо на изборе на којима се унапријед зна да Црна Гора о ничему не одлучује.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
