Даница и Љубица Јанковић: Сачувале благо српског фолклора

Некоме је музика начин живота, а њима је била – живот. Са сестрама Јанковић, Даницом и Љубицом, етномузикологија је у Србији постала више од науке. Није било народне игре, мелодије и песме које њихово око није запазило, а рука забележила. Стизале су свуда где их је ритам водио, сакупљале, проучавале и описивале традиционалне обичаје, анализирајући их на терену, расветљавајући их у разговору са највећим певачима, играчима и свирачима. Иза Данице и Љубице остало је читаво богатство записано у осам књига под именом „Народне игре“ (било их је око 900), које су штампане у периоду између 1934. и 1964. године. И није било то једино чиме су сестре Јанковић задужиле Србију.

Рођене су у дому поштанског службеника Станислава, Љубица 26. јуна 1894. у Алексинцу, а Даница у Лешници четири године касније, 7. маја. Ујаци Тихомир и Владимир Ђорђевић, врли етнолози, рано су у њима препознали музички дар, због којег би, говорили су, био грех да остану само на формалном образовању.

У то време су већ живеле у Београду, па је било изводљиво да се уз редовне гимназијске обавезе посвете и ваннаставним. Љубица је себе пронашла у виолини и клавиру, а Даница је уз то свирала и чело. Када је чувени Станислав Бинички проверавао Даничин глас и слух, толико је био одушевљен, да јој је понудио бесплатно школовање у тек основаној Музичкој школи „Станковић“. Биле су надарене и за цртање и за математику и за литературу, тако да је све те таленте требало „услишити“. Старија сестра је дипломирала на Филозофском факултету, где је студирала Југословенску и упоредну књижевност, српски и грчки језик, српску историју, а млађа је кренула истим стопама, определивши се за енглески и француски језик.

Даница је имала прилику да се две године усавршава на енглеском Оксфорду, после којег је радила у Тетову, а потом као професор у Женској учитељској школи у Београду. Преводила је дела Маривоа, Молијера, Џејн Остин, а режирала је и позоришне комаде, које су њени ученици изводили. Каријеру је завршила у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, где је дуго била једини познавалац енглеског језика, што је овој институцији било од великог значаја. Љубица је, радећи у Четвртој мушкој, а потом Другој женској гимназији, ширила знање додатним студијама у Аустрији, Немачкој, Енглеској и Француској. Биле су успешне и омиљене професорке, али је њихов прави живот био негде другде. Завела их је чаролија народне игре, повела их је у неке нове светове и ту су пронашле своје место под сунцем.

Судбина их је везала крхким здрављем, Љубица је патила од Базедовљеве болести, а Даница од дијабетеса, па су обе лек проналазиле у сакупљању домаћег културног блага. Почеле су да се баве структуром и типовима игре, разматрају стил и технику, обреде, улогу жене у музици… Обилазиле су Србију уздуж и попреко, путовале у Босну и Херцеговину, Хрватску, Македонију и Словенију, упознавале се са сваком игром лично, училе их, доживљавале, испитавале њихову културну позадину и васпитни значај.

Након што су 1934. објавиле прву књигу, Етнографски музеј у Београду је постао богатији за Одсек народних игара, који је основала Љубица. Старија сестра Јанковић је почела да води и Одељење за музички фолклор, за које је млађа већ годинама прикупљала мелодије. Високо су се истицале у домаћим научним круговима, нарочито од момента када је Даница постављена за научног сарадника Етнографског института Српске академије наука и уметности, а Љубица изабрана за дописног члана САНУ.

Када су 1952. године издале књигу „Игре Југославије“, њихово име је одјекнуло ван земље, у етар светске етномузикологије и етнокореологије. Бивале су све цењеније у иностраним круговима, па су постале дописни чланови Међународног архива за игру у Паризу, Одбора за народну музику у Лондону и Националног комитета за народну уметност Америке.

У њиховом дому у некадашњој Подрињској улици број 2 водиле су и курсеве народних игара, који су били веома посећени. Биле су нераздвојне, све до 18. априла 1960, када се Даница вратила из позоришта, одушевљена комадом „Поздрав Шерифу“. Те ноћи јој је позлило, а лекари су се девет сати борили да јој спасу живот.

Међутим, срце није издржало пред тешким обликом шећерне болести, због које је Даница три деценије два пута дневно себи убризгавала ињекције инсулина. Љубица је одлучила да албум фотографија и фасциклу са насловом „Даница С. Јанковић (1898-1960)“, у којој се налазе изјаве саучешћа, прекуцани посмртни говори и некролози из земље и иностранства, остави Универзитетској библиотеци. Старија сестра Јанковић овај свет је напустила 1974, али му се симболично вратила прошле године. Њен дневник који је завештала Народној библиотеци Србије отворен је за јавност тачно после четири деценије. Онда и онако како је Љубица желела.

По образовању и угледу, Даница и Љубица нису биле изузетак у својој породици. Њихова мајка Драга се бавила књижевним радом, а иначе је била у блиским рођачким везама са историчарем Димитријем Јовановићем, митрополитом Михаилом Јовановићем и великим писцем и научником из Руме Атанасијем Стојковићем. Песник Данило Јанковић је био њихов брат од стрица.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: