Даниловић: Најпрљавијом режимском и удбашком кампањом која траје скоро деценију Кнежевић осуђен на одстрел

Пише: Горан Даниловић

Нисам се оглашавао у вези са „случајем“ који ћу сам назвати „Милан Кнежевић“.
Разишао сам се поодавно са политиком ДФ али са људима нијесам и трудићу се, све док будем при здравој памети, да раздвајам те двије ствари.

Моја комуникација са Кнежевићем је одавно условљена потребом да само размјењујемо политичке оцјене на каквим званичним састанцима позиције или опозиције, свеједно.
Политичар мора да трпи, код нас и више него другдје, јер су политику и политичаре унизиле бројне свињарије којима се много њих до данас разметало као врлином.
Ипак, Кнежевић ничим није заслужио, посебно не начином живота, да буде таргет полусвијета овако и оволико дуго.

Кад политичар брани политичара дио јавности и то немали, је против обојице – не мари, нека и остане тако.
Ваљало би, међутим, да се свако погледа у огледало и запита: је ли неко заслужио да му се због бављења политиком претреса интимни живот, урнише свако право на осјећајност, и најгоре од свега; малтретира мајка као окорели криминалац. Има ли у таквим приликама ико право да од сина тражи да буде само политичар?

Дакле, не ради се о жени на чије је име Кнежевић подизао милионске кредите или о мајци која помаже сину са какве судијске позиције да се криминално обогати. Ради се о жени коју сам први и последњи пут у животу видио на тв са лисицама на рукама јер је то био начин да се казни једна тврдоглава мајка. Није ухапшена у покушају да побјегне из Црне Горе него у намјери да се одупре срамном атаку бившег режима на једну породицу. Да није Миланова мајка него НВО активиста данас би примила пети по реду орден француске или америчке амбасаде за допринос демократији.

Скоројевићи вјерују да је Кнежевић прије и послије тога дозвољена мета, да не малтретирају човјека него вуду лутку, да су они неко ко може, гдје год, и у којој год прилици, некажњено газити по човјеку који је ето и мрски политичар.

Само кроз политику, довољно сам упознао Кнежевића, да знам колико вриједи као човјек и интелектуалац. Када би полусвијет неким Божијим чудом преко ноћи постао свијет, са Кнежевићем би се испричали о историји и географији, научили о нашој и свјетској књижевности, о филму, о позоришту, о спорту, о Русији и Америци које нису само политичке тачке него и цивилизацијске приче.
Не, то се неће догодити.

Најпрљавијом режимском и удбашком кампањом која траје скоро деценију Кнежевић је осуђен на острел. Празноглавцима, тикванима, недовршеним интелектуалцима, недовршеним људићима који живе од гега, вица и поспрдица на туђ рачун, допуштено је у свакој прилици да се поиграју његовим достојанством.

На аеродому, ономад, он је из аутомобила испровоцирао недужну неколицину која га сматра ваљда кловном, па не разумије отпор, онај људски и човјечни да се тренутак или два буде само обичан човјек који чека супругу?
Не! Он не може да буде породичан човјек! Не, жене и супруге припадају њима, намноженим баловима и баљовима који се размећу депилираним стидом и сличним психо-физичким карактером.

Легитимно је прозивати, кезити се и церити „пипунисати“ и урнисати негога кога мрзиш зато што је бољи од тебе?
Притом, ти си паркиран на сред пјешачког прелаза и ти чекаш као некога или кога већ као пратиш!
Зашто човјек који чека или прати некога сматра да успут може и треба вербално малтретирати онога другог човјека чија физиономија му се не допада? Какви су то људи? Они се наводно играју?
Они, ето, прекраћују вријеме?
Они, ето, замећу дрипачки разговор нехајно и с људском намјером?

Није лако Милану Кнежевићу!
Праведно је, међутим, што је теже и неподношљиво тешко, онима који у њему виде све чега су се одрекли, све што нијесу они и све што неће бити.
Није му лако али бројаће се једино ако и кад издржи до краја.
Било би ми драго, због оно мало познанства па и политичког, да буде тако.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: