Даниловић: Ноћ вјештица је одавно постала дио новог културолошког обрасца

Јуче је био Велики је празник – Лучиндан. Истовремено Свети Лука и Свети Петар Цетињски. Морали бисмо знати понешто о обојици ако хоћемо да славимо душом? Морали бисмо али, када смо ми то вољели морање? Може се славити и другачије.

Свети Лука је савременик апостола Павла, отац иконописања, мученик, страдалник за Христа. Готово исто важи и за Светог Петра, само што је мало другачије иконописао међу својим, подивљалим народом. Наравно да је био савременик не само Светом Луки него и Свим Светима – да није, не би био Свет.

Нажалост, дио наше дјеце са својим холивудизованим родитељима „славио“ је и Ноћ вјештица – Halloween!

И тај празник западног свијета, дан Свих Светих, обесмишљен је, посебно и убрзано у двадесетом вијеку када су крваво дијељене нове сфере утицаја, територије и ресусрси, у вијеку који је у својој другој половини постао доба изобиља, али само за одабране и привилеговане народе.

Ноћ вјештица је одавно постала дио новог културолошког обрасца. С намјером је заборављено и „очишћено“ исходиште празника. С намјером је секуларизован, паганизован, сатанизован и претворен у комерцијалну параду . Надимак му је постао име и суштина. Хришћанство нема ничега магијског и ничега застрашујућег. То двоје, међутим, савременом човјеку највише недостаје. Разлог је у багателисању стрпљења, а магија и страх нуде све од овог свијета сада и овдје. На стрпљењу нико и никада није опипљиво зарадио, посебно не одмах, а огроммој већини се не чека плата на небесима. Разумљиво је, људски је.

Умјесто у небо, у недокучиве звијезде, филозофи су савјетовали да се загледамо у себе. Нажалост, и не знајући за савјет, цијела једна цивилизација давно је похрлила у том правцу прилагођавајући се императиву – у себе, али не философски него физиолошки.
Профит и лака зарада направили су од важног, светачког, дубоко скривеног и утканог у темеље трајања, гозбу површности и хедоније. Тако је култ мртвих, непорециво одувијек везан за живот, мирном и забавном транзицијом сепаратизовао обзнанивши самодовољност, одбацајући напорну и стрпљиву градњу свијета на и у вјечности.

Враћени смо на почетак борбе за смисао.

Популисичка максима комунистичких револуција: „усе, насе и подасе“, или фаталистички приступ потрошачке цивилизације: „једном се живи“, траже двневне дозе баханалистичког.

Припремајући се за Ноћ вјештица у стампеду страдају чак и у Јужној Кореји?
Како је могуће да и тамо, на Далеком истоку, припадници старих народа и цивилизација дођу у прилику да се саможртвују за туђу (не)обичајност? Могуће је јер је празнина таквог светковања свугдје једнако захтјевна – не тражи ништа од свечара, нити им шта нуди. Ради се, дакле, о савршеној маркетиншкој мустри, алтере гу ништавила.

Ноћ вјештица је је најбруталнији фалсификат; од имена, сценографије, костимографије и географије, од свих успјелих фалсификата икад. Ноћ вјештица је зграбљена чељустима глобализма. То је данас празник контролисане демократије и неконтролисане потрошачке културе која је „ненасилно“ завладала над мртвим Келтима и пролазношћу живота.

Смртоносни стампедо исти је међу бизонима и људима – страх. Стампедо смрти је ипак најдуже трајући, а страх од ње исконски.
Покушај да се обиљежава опскурност и ништавило морао је успјети. Да га нико и нигдје није прихватио модерни човјек би га добровољно тотемизовао јер га је недостатак стрпљења и смисла обликовао у зомбија. Западни човјек је одавно најусамљеније биће на планети које презире свако заједничарење, ако није површно; породично или литургијско, посебно. Таква врста бића није у трци са животом него са смрћу и страхом од ње.

Људи желе колективно оправдање за одустајање од себе и своје личности. Бити дио гомиле, дио ништости и безобличности опијајуће је. Таквој радости самоуништења може одољети само Бог.

Ноћ вјештица није, дакле, никаква дорађена обичајност Запада, никакав временом саморазвијајајући контекст. Она је, просто, Ноћ вјештица, ноћ у човјеку, моћ маске над лицем, рогова над трновим вијенцем, карневалског над смисленим. Чак је и кокаколисање Божић Бате широм свијета сачувало нешто душе и нешто наде у односу на извјештачену ноћ вјештичарења.

Не ради се о подсјећању свијета на невине жртве, о покајању и закашњелом признању кривице проистекле из бестијалног спаљивања невиних жена по пресудама инквизиције све до времена ренесансе, а понегдје и дуже. Не ради се ни о подсјећању на келтски паганизам, него о сурогату којим се модерна, глобална машина, поиграва са суштином досадашњег трајања. Нису у питању ни Дионизијеве игре али ни ништа слично позајмљено из словенске или нордијске митологије.

Од свих нас, и источних и западних Хришћана, од Корејанаца чак, тражи се да будемо дио тог разарајућег порицања светости, али и сједињења распетог и распојасаног, Бога и ђавола, добра и зла, моралног и неморалног.

Уморни хришћански свијет Запада полако али сигурно губи и своју последњу – удварачку моћ. Моћ додворавања плебсу и његовим нагонима, моћ кохабитације истине и лажи, моћ која који одавно не тражи, чак ни надчовјека, него нечовјека. Ово последње пријетећи успијева.

Питање за нас је; пристајемо ли и ми, без икаквог духовног одговора, без унутрашње побуне боголиког бића, да нестанемо, заједно са својом дјецом, у ноћи ничега, у наизглед безазленом, а суштински бестијалном.

Морали бисмо истим жаром бранити и Светиње и невиност дјечијих душа. Не ради се о игри и слободи. Не ради се о машкарама! Не ради се о опуштању на дан и тренутак. Ради се о пристајању на процес. Ради се о некој врсти преласка преко ријеке Стикс у чамцу којим управљају наша недужна дјеца.

Будимо савремени и поштујмо слободу, али не смијемо продавати низашта своју обичајност пуну спасоносног стида за мондијалистички перверзну бестидност и лаж. Наш задатак није да будемо савремени времену него најбољима у у њему.
На том путу прилагођавања и мањег отпора никада нећемо срести Светог Луку и Светог Петра. На том путу нећемо срести никога, а ако се то ипак догоди нећемо се међусобно препознати.

Бити свој значи поштовати наслијеђени и обогаћени начин живљења – обогаћени, а не обрзличени, разорени и обогаљени.
Дјеца никада нису крива. Крива је родитељска незрелост којом се поиграва модерно доба. Живе иконе овог свијета, дјеца жељна смисла и слободе нијесу мртве играчке или играчке страха.

Дјеца по сриједи нас!.

Горан Даниловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: