Даниловић: Званична верзија антифашизма у нашој држави срамна је и увредљива

Пише: Горан Даниловић

13. јул 1941. године није био и неће никада бити само комунистички и партизански празник.

Скуп на Цетињу поводом 13. јула, званично „Дана државности“, а суштински Дана наше прве државне независности и међународног признања, жалосна је представа и ропац криптокомуниста. У таквом облику антифашизам не постоји више нигдје на тлу Европе, каква је год.

Нажалост, покровитељ тог бласфемичног сједника био је предсједник државе. Не разумијем зашто је одлучио да „отвори“ најзначајнију историјску тему са једним бројем учесника који то ничим не заслужују?

Наши „антифашисти“ су сурови и непопустљиви комунистички трабанти, гузоње које не одустају од привилегованости, очигледно преносиве с кољена на кољено.

Нема боље дефиниције о југословенском комунизму од оне коју је својевремено изрекао Андреј Јелић Мариоков, српски пјесник и боем којега комунисти, популисти, критика и медији никада нису вољели: „Комунисти су они предратни чланови Комунистичке партије, заговорници и активисти светске пролетерске револуције и појединци који су у партију примљени за време рата, у партизанским јединицама. После резолуције ИБ, они који нису изгинули у борбама или ликвидирани по налогу Врховног штаба, због скретања са линије, за време НОБ, завршили су на Голом отоку. Преостало чланство од 1948. исправно би било звати титоистима или комуњарама. Криптокомунисти су новија појава настала после увођења вишестраначја. То су углавном потомци комуњара, али и сви други који заговарају демократију и либерални капитализам, а мисле као комуњаре. На пример, комуниста је био Владо Дапчевић, а његов рођени брат Пеко преобратио се у комуњару. Пример за криптокомунисту на би било поштено издвајати јер их сада има ко на гори листа.“

Е, управо, скуп на Цетињу, уз један или два изузетка, био је криптокомунистички сабор „антифашиста“ који би најрадије „васпоставили“ гулаге и голе отоке.

Ревизионизам, против којега је и предсједник државе, оцијењен је као „недопустива појава“ иако, и данас, осамдесет година након Другог свјетског рата, наша званична историографија обилује гнусним лажима и бајковитим сваштарењем које је одавно презрела озбиљна научна мисао.

Криптокомунисти су, у међувремену, из практичних разлога заборавили Коминтерну, Лењина и Стаљина, одричући се у похлепи претеча који су били и остали безобзирни ликвидатори политичких и идеолошких противника, злочинци у име „новог доба“, и то све до краја педесетих година прошлог вијека.

Спроводили су најбруталнију револуцију икад издиктирану на нашим просторима, и то ону бољшевичку. Ипак, не смије бити ревизионизма јер би они који су смјештени по разним НВО, у лукративним покретима и паразитским удружењима која арче нашу мучну, заједничку прошлост, били растјерани и показани прстом?

Има, дакле, ревизионизма када је у питању Први свјетски рат, када треба пречитавати нашу културу и тадицију, има ревизионизма и „новог тумачења“ Његоша, ревизионистичке освете према непорецивим истинама, али га не смије бити према времену једнопартијске „демократије“. Не смије се такнути у лажи револуције која је „јела своју дјецу“, у петпарачко и квази-научно наклапање ухљеба који још увијек вире из генеракских и удбашких позадина.

Не ради се, дакле, ни о каквом истинском тумачењу фашизма и антифашизма, него о форсирању идеолошког наноса којему се, ваљда, не смије приговарати.

Крешендо овогодишњег тринаестојулског „антифашиствовања“ је интервју младог историчара Вукановића који за Вијести „научно“ разбраја и то на нивоу помоћника политичког комесара послератно унапријеђеног у шефа текстилног погона:

„Само су сљедбеници једне идеје, били они искусни ‘шпански борци’ или ђаци цетињске, подгоричке или беранске гимназије, прегурали тешке године планинске борбе Неретве и Сутјеске, ослободили Сарајево и Београд, и отјерали окупатора и његове сараднике, били они четници или усташе, до граница Аустрије. Само су југословенски, а са њима и црногорски партизани, успјели да самостално ослободе своју државу без преовлађујуће помоћи савезника и да у Техерану 1943. године буду препознати као равноправна савезничка снага”, истиче Вукановић.“

Само режимски апартчик и идеолошки зависник може изједначити усташе и четнике. То је кумровачка школа историје. Регуларна краљевска војска, скоро четири године рата, све док се Стаљин, Черчил и Рузвелт нису коначно договорили о новој подјели свијета и сферама утицаја, била је призната од свих савезника антифашиста и никада потом, ни један од њих, за разлику од Титових историчара, није је прогласио фашистичком или сарадником фашиста.

Извјесни Вукановић ставља је, међутим, у исти кош са нацистичким хордама усташа, а та истребитељска идеологија данас му је очигледно подједнако блиска као и наводно „оргинално наша“ верзија комунизма. Уз то каже да су само југословенски и црногорски партизани самостално ослободили своју државу? То бизарно лагање могло се некада, у мом дјетињству, наћи само у идеолошким уџбеницима историје, у Кекецу и стрипу о Мирку и Славку.

Нажалост, наша политичка, али прије свих научна јавност, нема капацитет да сагледа Други свјетски рат на начин на који је то урадила једна Словенија. Разлог је у привилегованости комунистичких потомака који су се размјестили по дубини државе и система, замијенивши родитељске бркате иконе и петокраке симболима новог свјетског поретка.

13. јул 1941. године није био и неће никада бити само комунистички и партизански празник. Општенародни устанак био је управо то што му име каже. Био је реакција традиционалне Црне Горе на петровданско проглашење независности под патронатом италијанских фашиста. У Устанку су учествовали и цетињски богосови, али и прекаљени борци са Мојковца, преко стотину официра и подофицира краљевске војске који су војничким искуством пресудно допринијели да Устанак добије карактеристике војничке тактике и организоване борбе. И свиђало се то или не трабантима нафиловане идеолошке историје, тихи јунак Устанка био је принц Михаило Петровић који је одбио да засједне на трон фашистичке творевине проглашене на Цетињу по угледу на нацистичку НДХ.

Многи антифашисти који су предводили Устанак нису имали никакве везе са ратним и поратним верзијама партизанства и комунизма. Нажалост, значајан број њих већ 1942. године завршио је у јамама због угледа који су уживали код становништва и као пријетња комунистичком покрету. На крају, без суда и пресуде, стотине њих су побијени око Зиданог моста, а они који су предводили њихову егзекуцију и сами су окончали на Голом Отоку, као последњи комунисти које су наслиједили, како рече Мариоков, титоисти, комуњаре и криптокомунисти.

Неки од нас су ову истину научили са двадесет година, а неки из исплативости неће никада. Научили смо када су бивши пролетери, ненаједени у својој револуцији и вођени задњицама, одлетјели сви у своја национална јата, парајући и растачући државу за коју су наводно били спремни да дају све, па и живот.

Обесмртио се, међутим, тај „па и живот“ до граница неподношљивости.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: