Данке, Рајнке!

Пише: Емило Лабудовић

Госпођа Џуди Рајзинг Рајнке, одлазећа амбасадорка САД, прије него је дефинитивно завршила паковање кофера, још једном је отворено и крајње недипломатски показала колико не цијени државу у којој је одслужила мандат. То да је Црна Гора, са становишта америчке спољнополитичке агенде, обичан доминион средњеафричког типа није никаква тајна. Америчка администрација је у свакој од кључних ситуација у којима се налазила Црна Гора јасно стављала до знања шта очекује као коначан исход. А кад Америка нешто „очекује“, онда је то више од налога.

У историји дипломатије и међудржавних односа, тип односа какав Америка гаји према Црној Гори није никаква новина. Игра мачке и миша између великих и моћних држава и сателита из њихове сјенке трајала је и трајаће све док постоји држава као облик друштвеног организовања. Али, у дипломатији, макар оној јавној, увијек се настојало да се такав однос прикрије и маскира маском добросусједских и пријатељских односа на бази равноправности и реципроцитета. Зато се за дипломатију, уз хирургију, говори да је то дјелатности која се увијек обавља „у рукавицама“, док су „свилен гајтан“ и ломљење руке резервисани за дипломатски „бек стејџ“.

Али, госпођа Рајнке је не само демаскирала ниво односа између двије државе, него је дубоко понизила и дипломатију као професију префињених ријечи и потеза. Поставивши се као оберштурбанфирер на окупираној територији, у чему јој је пандан само онај Шмит у БиХ, госпођа Рајнке се спустила на најнижу степеницу и нескривено показала да је она најстарија америчка лаж како сила може бити невина – заиста лаж.

Са ниподаштавањем које тешко да би јој прошло у Јужној Родезији или на Сао Томе и Принципе, одлазећа Рајнке је, без икакве ограде, неписаног правила дипломатског коренспондирања, тоном какав се овдје није чуо још од италијаске окупације, демонстрирала колико нас заправо презире. Или, како би то рекао наш народ, док је још држао до себе, попишала нам се право у лице.

Владе ће бити, какву год да договоре и какву год да одобре налогодавци и господина Спајића и госпође Рајнке. Али, горак укус понижења, пузајућег посрнућа и непитања са сопственим гаћама остаће још дуго, дуго пошто госпођа Рајнке своју позамашну позадину превезе преко океана. Али, кад боље размислим, не само да смо заслужили ово понижење, већ би оно, можда, могло да буде корисно, отрежњујуће. Да нам отвори очи и подигне нас из блата.

А уколико не, онда нам је недвосмислено, као у огледалу, показала каква смо гов…на.

У сваком случају: ДАНКЕ, РАЈНКЕ!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: