Данојлић: Не заносимо се илузијама о савезништву, Срби добри само кад гину
1 min read
Милован Данојлић, фото: Новости
Писац и академик Милован Данојлић говорећи о српско-француским односима поводом обиљежавања стогодишњице од Великог рата каже да не треба да се заносимо илузијама о савезништву, преноси Танјуг.
Писац и академик Милован Данојлић говорећи о српско-француским односима поводом обиљежавања стогодишњице од Великог рата каже да не треба да се заносимо илузијама о савезништву и да су Французи најприје показали симпатије за један мали народ који се бори на истој страни, али да су убрзо изгубили интересовање за нас.
Кроз историју се препричава дан када су Французи 1916. у Поатјеу, универзитетском граду југозападно од Париза, примили српске ратне избјеглице и 40 српских студената, а Данојлић за тв Прва каже да то није био неки посебан гест, како се прича.
„То је нормално понашање, као што рецимо данас примају избјеглице из Сирије. Французи нису о нама бог зна шта знали, осим дипломата и политичара. Онда су се појавиле прве побједе у том рату, које су биле наше побједе.
Обично се прочујемо када страдамо и када гинемо. Разумљиво је да су за један мали народ који се бори на истој страни показали занимање и симпатије. Рецимо, Аполинер је писао са фронта својој љубавници и надао се да ако Срби тако наставе да ће он доћи раније кући“, истакао је Данојлић.
Данојлић, који деценијама живи у Паризу, каже да су ту акцију организовали професори у Паризу са добрим намјерама, из поштовања према народу који страда.
Наводи да су то били видљиви знаци пажње, али да је наставак приче мање весео – Французи су убрзо изгубили занимање за Србе.
„Нисмо им више били потребни. Временом су се та сјећања губила, на савезништво и на те славне године. Дошла је Југославија и њене унутрашње компликације. Француска је католичка земља и показивала је занимање за неке друге народе, а не само за Србе“, казао је Данојлић.
Он подсјећа да оружје које су нам послали у првим годинама рата било је наплаћено 1927. године.
„Онај велики споменик захвалности на Калемегдану смо правили ми намећући те успомене на пријатељство, а на отварању тог споменика је био министар пошта. Нису нашли никог важнијег да пошаљу, него министра пошта“, констатовао је Данојлић.
У међувремену се појавио рат у Алжиру, а како каже академик, Срби су слали оружје Алжирцима у вријеме кад је Француска чувала последње трагове колонијалног царства. И брод који је ухваћен да носи оружје Алжирцима звао се „Србија“.
„Они нису имали никаквог посебног разлога да на нас обраћају пажњу за вријеме Брозове Југославије. Са Југославијом није било добре сарадње, дошла је либералистичка елита окренута Америци, онда кад је деведсетих година Америка одлучила да смо ми фашисти односно извођачи етничког чишћења, Француска је кренула за Америком, а не за нама.
Говорило се да те остатке пријатељства треба уништити. На обиљежавању искрцавања на Нормандији Француска није позвала ни представнике ни комунистичке ни четничке гериле…
Једни и други нису били позвани већ су били позвани босанска влада и Хрвати… Осим ријетких изузетака, Французи су се понели врло лоше према нама“, навео је Данојлић.
Данојлић истиче да српски народ нема пријатеље, да то нису ни Французи, ни Американци, па ни Руси. Срби, како каже, такође вјерују у сопствене лажи. Једна од лажи је чувена прича о звонима на Нотр Дам катедрали 1389. године, подвлачи он.
„Права прича је оно што се дешава данас. У катедрали виси застава косовске државе са одобрењем данашње француске државе.
Није ствар у томе да би Французи морали сада да буду заинтересовани за Косово као ми, али нека основна пристојност је могла да их обавеже да једну полупризнату непризнату земљу, коју они признају, не морају да је славе са свим другим“, рекао је Данојлић.
Разумљива је потреба малог народа да тражи заштиту од неког важног и великог, како каже Данојлић. Он додаје да није најгора судбина бити припадник малог народа – то треба знати носити.
„Нас су и Енглези прихватили. Кад су и они почели да гину са нама на тој страни, и они су говорили лијепо о нама. Једини савезник који је то платио животом био је руски цар. Хвала богу да смо му дигли споменик јер он много више заслужује него сви други савезници“, навео је академик.
Током Великог рата, каже он, постојале су симпатије према Србији из разумљивих разлога.
„Ми смо добри само када гинемо али на доброј страни што се онда десило. Постојало је још нешто, постојало је разумијевање међу војницима. Француски војници су били сељаци као и наши и по тој класној основи разуме се да су лакше успостављали везу.
Француски официри су се дивили нашем ондашњем војнику, јер није тражио ништа осим парчета хлеба и сланине и иде на јуриш. Овај његов је тражио редовне оброке. Таквог војника они нису видели нигдје“, закључио је Данојлић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Eee, ovo je auvo realan tekst…ovoga se treba drzati ne petetisati…
… Ako iko zna, e onda zna ovaj čovek!
O Francuskoj sve!
O svemu zna, o svemu što se može znati!
Ovaj čovek koga je otac učio : Nijesmo mi sine najbolji Srbi! Najbolji Srbi žive tamo pri moru. NajboljI su , sine, oni Srbi koji sebe zovu Crnogorcem!!!
… Veliki, ihhh, Danojlić!
СМИСАО АНТИСРБСКОГ ЕВРО-АМЕРИЧКОГ ПРОГРАМА
Не улазећи ни у какве друге кометаре, довољно је осврнути се на Кенонов сценарио за Србију, што би нашу србску трагедију најбоље могло да осветли. Зато ћемо цитирати Кенона, који се 90-их годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком империјалистичком и тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”.
Имајући на уму да је Кенон био познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенске интермариумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке политике западно-европског и америчког империјалистичког и фашистичког лакеја Јосипа Броза Тита, који се угледао на шпанског диктатора, генерала Франка, јер су обојица конкурисали за капиталистичке кредите и туристе из извесних капиталистичких земаља. Такође, обојица су били робовласници, продали су више милиона радника „гастарбајтера“ као „економски вишак вредности“ извесним капиталистичким и колонијалним државама.
У познатом тексту којег је Кенон објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” дословно је рекао:
“Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…
Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се приписују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…
Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно нагласено у Carnegie известају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…
У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…”( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).
Кенонов сценарио за Србију се у потпуности поклапао са сценаријом краљице Викторије, као и са одлукама Берлинског конгреса и програмом фабијанско-бундистчко- бољшевичке Коминтерне, Комунистичке Партије Југославије и идолатриског, окултног, езотериског римског католичког Института Интермаријума.
Такође, имајући на уму да је у уочи Берлинског конгреса краљица Викторија писала да „Србе треба задржати у границама пашалука, не дозволити им да се шире и да их треба генетски ослабити… “ (Види: Биљана Живковић, Разговор са др Србољубом Живановићем – Геноцид над Србима још увек траје! „Печат“, Београд, бр. 109, 9. април 2010, стр. 28).
Берлински конгрес којег су одржале велике силе европских и турских империјалиста од 13. јуна до 13 јула 1878. године успоставио је „половично независне“ државе Србију, Црну Гору, Бугарску и Румунију. Свуда се поред Турака увукла Аустрија, која је постала посредник и потписних извесних уговора између тих нових „независних“ држава и дотадашњих окупатора и тиранина њихових земаља и обеспртављених и потлачених народа. Имајући у виду да су се Бенџамин Дизраели – Беконсфилд, Ото Бизмарк и Џула Андраши, као представници западно-европских тријалиста и империјалиста посебно истицали у подржавању Османског империјализма. Упрегли су Аустрију да им буде претходница продора према Истоку да би „решили Источно питање“ по извесном програму краљице Викторије ( Види: Arthur Christopher and Viscount Esher, The letters of queen Victoria – A selection from her Мajesty’s correspondence between the years 1837-1861, Vol. II, 1844-1853, London, 1908, стр. 431-472).
У значајној књизи Томаса Паркера Муна, коју је објавио под насловом „Империјализам и светска политика“, дословно стоји:
“…Велика победа Балканских савезника у Немачкој и Аустрији схваћена је као велики корак уназад: за Русију као истинског заштитника Балканских савезника то је била дипломатска победа. Да је имала подршку Немачке и Италије, Аустрија би напала Србију у јулу 1913. године…
Само у светлу ових сукобљених империјалистичких планова може се сагледати прави значај атентата, који је почињен на прашњавој улици у Сарајеву у јуну 1914, који је био повод аустриског напада на Србију. То је за Аустрију био већи повод за рат против Србије него сви сукоби који су били са маленим суседом; то је био већи повод за рат него што је било сузбијање пан-српског заговарања распада Хабзбуршке монархије. Такође, био је то кључни потез у игри на блиско-источној шаховској табли, коју су играли Европски дипломати и финансијери. Бечка Влада је вероватно намеравала да изврши окупацију Србије, да је држи у ропском стању, да додели један део српске територије Бугарској а други део Албанији, да је сведе на право ропско стање и да оснује про – аустриску Балканску лигу. На једној страни Берлин се претварао као незаинтересован због дипломатских разлога а на другој страни је био ангажован у подршци аустриској сили и престижу, како би могла да осигура Аустриско-Немачку превласт на Балкану. Иза Србије стала је Русија, која је имала намеру да доминира на Балкану и Цариграду а иза Аустрије стао је немачки империјализам, одлучан да по сваку цену оствари ‘Немачки продор на исток’ …” (Види: Parker Thomas Moon: Imperialism and world politics – Chapter XI, Near Eastern questions old and new, New York, The Macmillan Company, 1927, стр. 258 – 259, – „Империјализам и светска политика – Поглавље XИ, Блиско- источно питање старо и ново).
Пре свега, у извесним деловима у свету одувек су постојали геостратешки предели, као што је и Балканско полуострво, које је у извесној мери насељено Србима, где су се столећима сукобљавали витални интереси великих сила: Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Аустрије, Немачке, Италије, Русије и Турске.То је између осталих историчара констатовао и проф. Милорад Екмечић, који дословно каже:
„…Нови развој је избацио Русију из реда великих сила… Није у питању да ли ће Русија на Балкану играти значајну улогу, него да ли ће имати сређено друштво да уопште игра самосталну улогу… Данас Сједињене Државе журе да на Балкану стекну неке боље позиције него што су имали њихови предходници на том осетљивом простору. Стога тако темељито етнички чисте српске покрајине у Хрватској и Босни… Све што САД раде на Балкану, укључујући и историјске злочине етничког чишћења српског народа, последица је тражења места где би се берлински зид поново боље поставио. Католичка Француска на Балкану има своје савезнике. Дефинитивно, ми то нисмо… Садашњи француски министри су добро савладали ватикански уџбеник балканске историје. Будућој Европи није потребна југословенска држава, а уједињени српски народ је њен први непријатељ. Срби су били жртве католичке средње Европе више пута у прошлости…“ (Види: Проф. Др. Милорад Екмечић, Највећа грешка је што свету никад није речено шта Срби хоће, „Американски Србобран“, Pittsburgh, Pa., USA, бр. од 7. фебруара 1996).
Осврнили бисмо се и на Хтлеров говор од децембра 1943. године, који је завшио овим речима:
„Ми не смемо нипошто допустити да на Балкану постане надмоћан један народ који сматра да има своју политичку мисију. Срби су један такав народ. Они су показали велику државотворну снагу и имају далекосежне циљеве, који допиру чак до Јегејског Мора. Не чини ми се паметно да овај народ још посебно охрабљујем у његовим тежњама… Проучите још једном своје предлоге с обзиром на све ово што сам Вам ја данас рекао, па ћемо о томе поново говорити…“ (Види: Herman Neubacher, Sonderauftrag Suedost, 1940/1945, Bericht eines fliegenden Diplomaten, – Musterschmidt-Verlag, Goettingen, 1956).
Очито је да између Хитлера и западно-европских и америчких империјалиста, у односу на наш обесправљени, осакаћени и потлачени несрећни србски народ ни до дан данас нема никакве разлике.
После свега, чему коментари о тзв. хрватској „Олуји“ 1995. године коју су организовали, усмеравали и контролисали западно-европски и амерички империјалисти, као и о најновијим збивањима на бившем југословенском простору и о свему што се данас догађа у свету?!
Западно-европски и амерички империјалисти су и 90-их година двадесетог столећа само потврдили и обелоданили оно што су били одлучили у девтнаестом столећу, да Србе избришу из групе слободних европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et сontre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 132).