Дарко Ђого: Гдје смо, што нас нема…

Пише: Дарко Ђого

Тезу о томе да је природни прираштај Срба одувијек био мањи зато што су се православни Срби причешћивали једном кашичицом чак и за вријеме епидемије, док то Католици и Муслимани свакако нису чинили чуо сам још прије 20 година од покојног професора Мојсија Ђерковића, аутора књиге „Пале и Паљани“ и знаменитог истраживача локалне историје. Нисам могао да је провјерим, али и када јесам тј. када сам се увјерио да нема никаквих доказа да су епидемије биле погубније за православне у односу на наше комшије других вјероисповијести, препустио сам то у онај ћошак заборава у који поспремимо сјећања на мање пријатне детаље разговора са људима које иначе цијенимо. И тек сам се ових дана присјетио те напомене. И опет: ако погледамо оно статистичких података што из дефтера и аустријског пописа имамо, што из путописа и описа можемо да наслутимо, јасно видимо да чак ни ратови ни сеобе, а не епидемије и „заражене кашичице“ нису десетковале Србе. Та кашичица је заправо и била једини знак по коме су остајали Срби јер тамо гдје ње није било има нас и даље само што то више нисмо ми. Наравно, за данашњег случајног Србина то је свједено – живот је живот, пусти ме, попе, са тим религијским глупостима. Зашто онда бројимо наше мртве о овом тужном дану? Јер случајним Србима може Српство бити случајност али усташама је и случајно Српство било довољан разлог да завршите у Јасеновцу. Дјеца су можда и била најслучајнији Срби. и знамо њихову судбину…

Какве везе имају Јасеновац и „заражена кашика“?

Обје су само један дио одговора на питање „гдје смо, што нас нема?“

Један је дио статистички показив, други дио је чиста идеолошка спекулација. Хтио бих одмах да напоменем: чак ни први дио одговора није сасвим потпун.

Статистички, покољ над Србима у Другом свјетском рату је значајно умањио број Срба на просторима изван Србије. Дотле, да су у многим срединама постали мањима. Можда вам није познато, али општина која је у Другом свјтском рату убједљиво најдрастичније измијенила своју демографску структуру је Бихаћ (није ми при руци књига Драге Мастиловића да наведем конкретне податке). Укратко: тамо су Срби збрисани. И не само тамо. Дакле, један дио одговора на питање стоји у кашичици за причешће. Она је крива. Не зато што је „заражена“ већ зато што је била „непоћудна“. Као што је и данас непоћудна.

Непоћудна је остала и од 1945. Тада се она сакрила на маргине, причешћивало се и у току поста само неколико, махом старијих људи, непоћудна и непримјетна и за времена вариоле вере. Никоме битна. А опет: Срба је највише нестало управо тада. Статистички подаци показују да је нагли пад у природном прираштају услиједио управо у „златна времена“, када је свако имао посао, ауто, ишао на љетовање, и „радио не радио свирао ти је радио“. Да, управо тада смо почели да нестајемо. Сјетите се мало: имате можда 10 дјеодва и бака рођених 30их и 40их (ако их нису, попут нас у Херцеговини, побацали по јамама), али већ генерација наших родитеља из 50их и 60их углавном има 2-3 браће и сестара док је „златни стандард“ тих „златних седамдесетих“ и „златних осамдесетих“ било једно или двоје дјеце. Троје дјеце се коментарисало са „омакло вам се?“ а четворо са „имате ли ви телевизор?“

Дакле, ту само и зато нас толико нема.

Измијеили смо се. Нисмо више они исти.

Индустријски радник је двоструко зависно биће, управо као и чиновник: зависи од плате коју му даш и од идеологије коју му сервираш. И данас је тако. Сељак је незеавистан – зато је марксизам и мрзио сељака.

Моји прадједови нису вољели ниједну државу – ни Турску, ни Аустрију, ни каснију Титову Југославију, за Краљевину су имали поштовање, донекле и за Аустрију (и поред осјећаја непријатељства). Ипак, знали су ком народу припадају, знали су да дижу буне и знали су да су им преко Дрине и Таре браћа најрођенија и да је и преко Дрине и Таре њихова отаџбина. Били су самостални људи. Нису тражили ни од кога комад `љеба и од државе су углавном тражили да им „смањи порезу“. Дјецу нису рађали ни партији, ни демографији, већ себи, па тиме и народу и Цркви.

Колико нас је данас таквих? Колико смо независни? Колико идеолошки, колико финансијски? Колико је за то што нас нема крив Бог? Бог звани ЏиДиПи? Колико смо спремни да надиђемо свој индивидуализам? Да подијелимо и не само непријатене већ одвратне стране карактера једног другог људског бића како бисмо имали породицу? Зар заиста мислимо да ћемо у трци између стандарда и дјеце икада успијети да свакоме свом дјетету обезбједимо стан, ауто, рачунар, мобилни телефон? Занимљиво је да су и данас многодјетне породице углавном – бар нам тако телевизија говори – сиромашне. Шта то они знају те им ми уједно завидимо и уједно их сажаљевамо? Не знам. Трудим се да откријем. Али старо правило јесте: што је мање индустријализације, „нових радних места“ и осталих знакова благостања, природни прираштај је већи. Можда су златну средину потребе, могућности и љубави према породици баш представљали ти наши прађедови жуљавих руку, а не очеви у фабрикама и на партијским састанцима

А она кашичица са почетка приче – она је знак. Трпи она све. Може и без ње, неко би рекао. Чак и да данас може, она нас је оставила овим што смо данас. Она је наша кривица, у возу за Јасеновац, наша снага пред Косово. Кроз вијекове она нас је заражавала „косовском митоманијом“, а од 1945 и „јасеновачком“. Може и без ње. И без Јасеновца и Косова. Изгледа.

(Аутор је професор Православног богословског факултета)

(Извор: Фејсбук)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: