Дарко Рашковић: Ватрогасци су обични људи, док се боре за живот других, боре се да преживе

извор: Радио Јадран

Црногорски ватрогасци су у протеклих неколико дана, у борби са ватреном стихијом која је захватила, не само полуострво Луштицу, већ добар дио Црне Горе показали и доказали своје људске и херојске вриједности.

Они су међутим, у нашем друштву омаловажавани, законом и платом, као и гледањем обичног свијета, мишљења је професионални ватрогасац, помоћник командира за опреративне послове Службе заштите и спасавања у Херцег Новом, Дарко Рашковић.
– Ватрогасца нико не зове кад му је добро, зову га кад је потребан. Није то само код пожара. То је вађење људи смрсканих глава из аута, то је скидање људи који се објесе, аутомобилске несреће… Накачили су нам свашта, а просјечна плата је испод оне коју примају људи који раде у канцеларијама, под клима уређајима у нормалним радним условима – наводи Рашковић.

Он се након 4 дана борбе са ватром на Луштици вратио кући да промијени одјело, види породицу, нешто презалогаји на пар сати, а онда вечерас поново на пожариште. На терену нема одморних људи, иако има доста добровољаца. Дарко открива да је тешко радити са људима који немају никаквог искуства у гашењу пожара, што им, упркос чињеници да су добровољци потребни, ствара додатну одговорност и напоре.
– Има доста добровољаца, људи са стране, људи добре воље, али огромна је обавеза према тим људима. Морате их припазити да се не повриједе, да не крену некуд гдје не би смјели, јер то нису људи обучени за овакве ситуације. Ружно је рећи, али праве нам некада потешкоће у послу, умјесто да стварно помажу. А опет, морате бити нормални, стрпљиви и обазриви према свакоме, јер јако је мало опреме, а и неки појединци покушавају да искористе свој углед или моћ како би од ватре сачували неку своју имовину – отворено прича Рашковић.

Дарко има 43 године, а 17 година ради као професионални ватрогасац,а најдраматичније што је доживио на Луштици јесте ватрени појас дужине километар и по кога је требало савладати.
– Умор је велики, а ја имам један камион тамо и два камиона су ми на потезу Понта Весло. Те куће како су спашене, ја то нисам могао да вјерујем својим очима. Како да гарантујем безбједност људи са камионом старим 40 година и са двије цистјерне поред тога? Како ће они бити безбједни? Не смијем да пружим цријева нигдје, зато што имам само тај један камион са пумпом, који морам да премјештам са мјеста на мјесто, гдје ватра дође близу кућа – описује ситуацију на терену Дарко и указује на слабу координацију међу командирима служби „који се боре за премоћ да командују, стављајући на коцку животе својих и мојих људи, који су на том појасу“ – прича Рашковић.
Сматра и да је помоћ из ваздуха касно стигла, тек четврти дан борбе са ватреном стихијом.

Међутим, срећан је што у 17 година дугој каријери никад није дозволио да му се неко од колега повриједи, увијек су се са интервенција враћали живи и здрави. Никада није било ни грешке коју су направили он или његов тим.
– Ово су савим обични људи. Ватрогасац оде да копа за дневницу, па иде на посао. Оде да окречи некоме кућу, па на посао. Оде да некоме постави воду, да оштема за струју, па на посао… ради два или три посла да преживи, јер не може другачије да изгура. Нећу да омаловажавам ничије занимање, али просјечна плата ватрогасца у Црној Гори је на нивоу некога ко ради под климом на компјутеру, што ради у продавници. Закон се мора мијењати – поручује Дарко, пун емоција. Не пада му, ипак, на памет да промијени посао, јер га воли, баш као и људи са којима свакодневнбо ради.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: