“Свакако, колико нам је познато, многе  владике СПЦ су суздржане у погледу Украјине из страха да ће оно што се тамо десило бити поновљено у Црној Гори и Охриду. Али, уверавам Вас, да ствари не стоје тако. СПЦ има конкретне географске границе. Када се државна територија Србије проширила, наша браћа Срби обратили су се Васељенској патријаршији и затражили да се ове нове области црквено подведу под њихову јурисдикцију. Васељенска патријаршија је позитивно одговорила, и ове области уступила посебним Томосом, што се није догодило у случају Руске цркве, која је ступила на тло Васељенске патријаршије, не добивши за то неки канонски уступак. Према томе, разлика у погледу Украјине, канонски и еклисиолошки (црквено), јесте у томе што је Русија упала и окупирала Митрополију Кијева, а да јој то никада није уступљено, док Србија све што има то јој припада и канонски и еклисиолошки. То значи да Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба.”[4]

Тада изречена пријетња ускоро се обистинила у случају Македоније, и то тако што је најприје Фанар преузео иницијативу на територији СПЦ. Оно што је, међутим, остало да стоји као ужасно бреме јесте чињеница да ни након канонског напада Фанара на територију Московске Патријаршије и Српске Православне Цркве код наших теолога и канониста, епископа нарочито, не постоји критичка свијест способна да схвати могућност постојања Цркве без Фанара. Дугогодишње дресирање српских, руских и осталих теолога да прихвате начела аутоколинијалне теолошке сервилности према “Мајци Цркви” очигледно су дали плодове и заробили умове наших људи[5]. А то се дешвава у толикој мјери да православни теолози нису у стању да ураде елементарну операцију: да примјене критеријуме којима се користи сам Фанар када описује субјективитет тј идентитет других помјесних Цркава. Рецимо, ако субјективитет тј идентитет СПЦ сачињава томос дат Цркви у краљевини СХС тј ако се субјективитет наше помјесне цркве мора гледати у историјској перспективи заједно са државним питањем, онда је континуитет Фанара упитан минимално од 1453 тј Црква Новог Рима не постоји од момента када нема више Новог Рима.

Но ствар постаје знатно компликованија ако у обзир узмемо питање које се до данас, колико нам је познато, није темељно поставило, а гласило би: да ли је “цариградска Црква” насљедница и јеретичких патријараха па и читавих јеретичких пројеката из прошлости или само наставак светитеља и подвижника? Ово није само реторско питање. Оно има и своје канонске посљедице и од одговора на питање континуитета Фанара са проблематичним тј јеретичким периодима историје Константинопоља зависи и његов ауторитет тј способност да просуђује о “православности” и “каноничности” других.

Ово је тема толико непријатна а неодговорена у нашој теологији, али, како ћемо видјети, са разлогом. Наиме, прећуткивањем, еуфемистички речено, “непријатних” страница сопствене црквене историје, Фанар заправо конструише континуитет тамо гдје га ни на који начин не би могао имати. Као што смо видјели, основни постулат његове идеологије представља поимање према коме Цариград бар од Другог васељенског сабора до данас има апсолутни континуитет и идентитет, неповрјеђена овлаштења дата и присвојена у току протеклих вијекова па се онда, из позиције Моћи, може односити према некој црквено-канонској периферији тј улога средишта припада “Васељенском трону” а улога пасивних рецептора припада осталима (сјетимо се само класика овакве теологије, чланка “Први без осталих” митрополита Емануила). Ако се чињенице, међутим, не слажу са оваквом поставком  моћи и трпљења, у ничеанском тј постмодерном кључу – тим горе по чињенице. Оне се могу прећутати или интерпретативно довести до своје супротности.

Класична примјер оваквог приступа имамо у тексту који је управо припремљен у функцији оправдања црквеног интервенционизма Фанара у Украјини, под називом “Васељенки трон и Украјина: свједочанство докумената”. Овдје је врло важно уочити псеудо-објективни али заправо агитацијски кључ у називу текста: свједочанство докумената или “нека документа говоре” представља неупућеном читаоцу позив да сагледа истину из предложених текстова, не сигнализујући идеолошке интерпретације и селекције које су у самим уводима дати, али који су такође представљени селекцијом одређених али не и других докумената.

Тамо читамо сумарни преглед односа Цариграда (који је тада још и постојао) и кијевске тј владимирско-московске Митрополије:

“Руска митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример формула Лава Мудрог (XI век) као шесдесета епархија васељенског трона. Првобитно била је обједињена под именом “митрополија Кијева и све Русије” са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско средиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патриајрхом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подјељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране васељенског патријарха Дионисија (1470), док је 1561. године у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договора са Васељенском патријаршијом.”[6]

Непреледни су проблеми са оваквим, чак и фактографски нетачним прегледом ситуације. Наиме, митрополит Григорије, “кијевски и цијеле Русије”, унијата, заиста је био изабран 1459 од стране такође унијетаског патријарха Григорија Маме који се и сам налазио у Риму у то доба и то због тога што је папа Калист III тражио од пољског краља Казимира IV да одузме управу над православним епархијама које су се налазиле под његовом влашћу од московског и всеја Руси митрополита Јоне. Позната је предисторија таквог стања ствари. Москва се 1448. године одлучила да не слиједи унијатску политику ромејског царства и Константинопоља и то управо због жеље да слиједе канонско право Православне Цркве (или, како нам тај моменат доноси љетописац:

„Вси епискупы русстии возбудишасѧ, кнѧзи и боѩре и вельможи и множество христианъ воспомѧнуша и разумеша законы греческиѩ прежниѩ и начаша глаголѧти Свѧтими Писании и звати Исидора еретикомъ”[7]

Како је унијатски митрополит и кардинал Исидор, “прослаљени” поборник уније од Фераре-Фиренце 1439 до своје смрти, био одвећ стар, Рим је одлучио да изабере његовог протођакона Григорија за његовог унијатског насљедника. Након што је унијатска црквена оријентације напуштена у Истанбулу, са падом Константинопоља, и сам митрополит Григорије је око 1469. “вратио се православљу” па га је као законитог кијевског и цијеле Руси митрополита призмнао иначе не-унијатски патријарх Дионисије. И већ ту долазимо до значајног и знаковитог поступка: унијатски ђак, изабран од унијатског патријарха, бива “легализован” од стране, наводно, православног патријарха Дионисија како би се вратила контрола над кијевском Митрополијом, бар у оквирима Пољске краљевине и Литванске велике кнежевине.

Оно што је упадљиво у овом казивању јесте лакоћа са којим се данашњи црквени историчар и хеленски канониста креће у најтамнијем периоду црквене историје Другог Рима. Не смијемо заборавити да константинопољски патријарси и хеленски епископи који су прихватили унију и Ферари и Фиренци 1439. нису тек тако ступили у јединство са Римом већ су преузели и све теолошке иновације тј јереси које су тада у Риму проповиједане – од чистилишта до учења о Filioque. Зато је сам језик историчара који се често користи (“проунијатска полтика” цара и патријарха, “западни курс” итд) обмањујући – прихвативши унију, Константинопољ је пристао не само на културно понижење већ и на јерес. Ако су канони Цркве јасно по питању отпадништва епископа у јерес (нпр 1-2. канони 3. Васељенског сабора итд), како је онда тек тако лако могуће престројавање читаве једне помјесне Цркве са унијатско-јеретичког на православно-предањско схватање а да се притом не постави питање о континуитету те Цркве са својом јеретичком прошлошћу? Да ствар буде још срамотно штетнија на рачун Фанара, таква политика очигледно није данашња: већ понашање патријарха Дионисија показује лакоћу са којом се Фанар односио са јересима, само под условом да се успостави континуитет Моћи. Тј већ тада између Власти и православности, Фанар ће изабрати власт, јер се показало да је православност варијабилна и флексибилна категорија, прилагодњива континуитету властољубља и контроле.

Морамо себи поставити питање зашто је то тако? За вијекове прије 1459. чини се да је одговор самоочигледан. Политичка моћ Империје подарила је Новом Риму његова овлаштења која, чак ни тада, нису постала васељенска али су била довољно моћна да омогуће сталну експанзију. Како ни сами цареви нису могли да покажу апсолутну православност, систем империјалне Цркве и црквене империје тражио је континуитет чак и када су се и цареви и патријарси брукали небивалим јересима – од несторијанства до иконоборства и уније. Данашњим језиком речено: Царство је сваки пут изнова конструисало “Цркву Константинопоља” кроз наратив континуитета и идентитетса са старином, иако су јереси по себи одрицале тј деконструисале и самоукидале пориве и источноримске Цркве и Империје да покажу своју беспрекорну православност у свакој тачки свога тока. Јерес би прекидала токове, политика их је насупрот томе успостављала, игноришући сопствени пад. У извјесном смислу овај манир се наставио и након 1453, када Царства није више било: Фанар је тада и даље наставио да се понаша као Црква коју је Империја овластила да и даље врши улогу арбитра у Православљу а грчки национализам, словенска инфантилност па и носталгија за палим Царством чинили су хоризонт  нашег (не)разумијевања на коме се Фанар увијек појављивао као “Цариградска патријаршија”. Та структура је и након 1453. могла да противрјечи сама себи из прошлости – као, на примјер, када је политичко-економским манипулацијама укинула аутокефалије Охридксе архиепископије и Пећке патријаршије, иако је, у теорији, иста та Црква дала аутокефалију Српској Цркви 1219. године. Да ли је „Цариград“ и давао и укидао аутокефалије или је по сриједи један сасвим нови идентитет? Данас је сасвим смислено поставити питање: да ли је у питању иста Црква? По чему је то „Црква Константинопоља“ у ситуацији у којој Константинопоља нема, а она сама се води критеријумом „промјењивих политичких околности“ на основу кога процијењује ко јесте а ко није Црква? Шта то њој даје право да само себи утврђује континуитет и идентитет и поред ноторне чињеница да се у њеном каталогу патријараха и архиепископа налазе несумњиво мноштво јеретика и отпадника од вјере, док у каталозима словенских православних Цркава, којима се негира континуитет, па чак и право на аутокефалију – немате ниједног јеретика нити отпадника од православне вјере? Да ли је уопште могуће наћи иједан критеријум – осим културне националне имагинације хеленског народа – да у фанарској структури види „цркву Константинопоља“?

Често се данас говори да је Црква након Октобарске револуције изашла из императорског или константиновског периода уређења односа Цркве и државе. Империја, хришћанска империја, данас не постоји – то по свом званичном уставном уређењу али и државној идеологији није ни савремена Руска Федерација. У таквим околностима остаје да насљеђе васељенских сабора доживљавамо и примамо онако како су га вијековима прихватали црквени канонисти – као спасоносна у Христу упутства којима се оријентишемо у свом црквеном животу, а не као поводе за непрекидно конструисање једне институције која одавно већ не постоји, будући да се очигледно не понаша као фактор јединства већ као фактор хаоса у међуправославним црквеним односима. Вријеме империје је (бар засад) прошло, па је вријеме да се православне помјсне Цркве полако припремају за вријеме које долази, Уколико се, неким чудом, црквена структура из Фанара поврати из својих фантазија и амбиција, можда ће се за њу наћи мјесто „првог међу једнаким“, мада историја не памти случај да се нечија амбиција саморегулисаа и угасила. Уколико се то не деси – што је данас врло извјесно – мораћемо се навикавати на повратак на стање ствари прије Првог васељенског сабора, стање ствари у коме су саме помјесне Цркве међусобно одржавала литургијско и догматско јединство без помоћи Империје и „Цркве Новог Рима“. Да ли ће се то десити у „аманском формату“ или неком другом, остаје да се види. За почетак, у име Предања и основног менталног здравља, морамо да се навикнемо да са Фанаром разговарамо бар на равноправним основама.