Дарко Танасковић: Нација Бошњаци се коначно самоодредила тек током рата 1992-1995

Професор Дарко Танасковић је један од најпознатијих експерата за ислам у Србији. Био је амбасадор Савезне Републике Југославије у Турској, Азербејџану и Ватикану, као и амбасадор Србије при Унеску, а последњих година радио је у Независној међународној комисији која је истраживала догађаје у Сарајеву у периоду од 1992. до 1995. године. Овај експертски тим је написао извештај који разбија митове о рату у Босни и Херцеговини између Срба, Хрвата и Бошњака. У разговору са дописником портала „Балканист” професор Танасковић је говорио између осталог и о историји настанка термина „Бошњаци”.

– Професоре Танасковићу, ви сте аутор веома важног дела извештаја Независне међународне комисије о страдањима српског народа у Сарајеву 1992-1995 – историјске позадине. Које су његове кључне тачке и закључци?

– Чланови Комисије сматрали су да је теоријски и методолошки неопходно да се ратна збивања у Сарајеву, ради потпунијег разумевања, анализирају и у дијахронијском, историјском контексту. Јер, ако се не познаје историја босанскохерцеговачког друштва, много је лакше манипулисати представом и тумачењем догађаја и процеса који имају дубљу историјску предисторију, смисао и мотивацију. Зато је сачињено и уводно поглавље „Извештаја“ које указује на историјску позадину збивања из деведесетих година.

Историјски преглед је писан наменски, у функцији „Извештаја“, тако да не претендује на целовито и свестрано приказивање прошлости БиХ. Тежиште у приказу је стављено на оне процесе и догађаје који су оставили трајне последице на социјалну, политичку и колективнопсихолошку структуру друштва са којима је БиХ дочекала дезинтеграцију југословенске федерације. Прошлост области које данас чине БиХ праћена је од средњег века до избијања рата 1992. године.

Ево само неких увида и закључака. Прво, прошлост БиХ имала је великог утицаја на ратна збивања. Може се рећи да су она једним значајним делом била наставак, односно обнављање ранијих конфликата, посебно оних из Другог светског рата. У средњовековној историји БиХ важно је било постојање самосталне босанске државе и богумилске јереси, као њеног специфичног духовног обележја, јер се тај елеменат у данашње време псеудоисторијски мистификује у етногенези Бошњака, тезом да су они у континуитету потомци тадашњих становника Босне, а самим тим и да имају већа права на БиХ од Срба и Хрвата. Али у средњем веку појам „Босне“ није имао никакав етнички или религијски, већ искључиво географски и политички смисао.

Прекретну чињеницу и радикалан прекид континуитета у прошлости БиХ представља вишевековна османска окупација (1463-1878) која је суштински изменила прилике и односе у њој. Поред двеју хришћанских конфесија, православља и католицизма, у земљу је ушао ислам, а главне и трајне последице османског управљања биле су исламизовање великог дела локалног словенског живља и успостављање неравноправности муслиманског и хришћанског становништва. Имовински аспект ове неравноправности довео је до дубоке социјалне диференцијације. У свим каснијим епохама, припадници муслиманске више класе настојали су да задрже власничке привилегије, првенствено над земљом и некретнинама, што је увек био приоритет њиховог политичког организовања и деловања.

Током знатно краћег периода аустроугарске власти (1878-1914) дошло је до модернизације и европеизације БиХ, уз фаворизовање католичке популације, настојања да се на различите начине одвоји од Истанбула, задовољи и привуче Бечу муслиманско становништво, а сузбију националне амбиције и покрети Срба. Управо у том циљу је током управе гувернера Бенјамина Калаја спровођен пројекат стварања над-конфесионалне „босанске нације“ која би укључивала припаднике свих трију народа, а чије би демографско и друштвено упориште били муслимани. Услед противљења Срба и Хрвата, овај покушај је пропао, али је концепт „босанске нације“, као јединственог „политичког народа“, касније обновљен у верзији „републичког патриотизма“ у комунистичкој Југославији и „интегралног бошњаштва/босанства“ Алије Изетбеговића и његових следбеника.

Сукоби интереса трију народа у БиХ настављени су кроз политичку борбу и променљиву конфигурацију конјунктурне коалиционе сарадње у Краљевини Југославији (1918-1941), са српском политичком доминацијом, да би за време Другог светског рата у квислиншкој Независној држави Хрватској, која је обухватала целу територију БиХ, био извршен стравичан геноцид над српским становништвом, у којем су масовно учествовали и муслимани, чији је знатан број такође страдао у ратним сукобима. Трауме из овог периода оставиле су трајни белег у историјској свести Срба и муслимана/Бошњака, што је оживљено почетком деведесетих година прошлог века покушајем стварања независне БиХ од стране Бошњака и Хрвата, а против виталних интереса српског народа.

У „Извештају“ је такође указано на нешто што је из више идеолошких и конјунктурних разлога до сада углавном заобилажено и прећуткивано у приказивању новије прошлости БиХ, а то је улога и удео комунистичких власти у објективном припремању терена за афирмисање идеје о државној целовитости и самосталности БиХ и о „босанској нацији“, са муслиманском превласти, коју заступа садашње бошњачко политичко вођство. Укупно историјско искуство сведочи, међутим, да је, с обзиром на свој етноконфесионални / национални састав и окружење, целовито јединствена територија БиХ могла трајније опстати искључиво у оквиру већих државних целина (Османског царства, Аустроугарске монархије и двеју Југославија).

У историјском уводу „Извештаја“ Комисије констатује се и важна чињеница да casus belli 1992. године није била никаква спољна агресија Србије и делимично Хрватске, што је теза коју заступају Бошњаци и неки њихови покровитељи у међународној заједници, већ неодговорна политичка одлука бошњачких и хрватских представника у Скупштини БиХ да прегласавањем српских делегата предузму кључне кораке са циљем успостављања независне Републике БиХ, чиме су један конститутивни народ практично искључили из демократског политичког живота.

– У двадесетом веку било је неколико познатих примера стварања нових националних идентитета – Палестинци, Косовари, Бошњаци… Значајно је да се све наведено заснива на исламу. Да ли је то специфичност ове религије – или други фактори једноставно нису толико очигледни?

— По примерима које сте навели сматрам да се не може говорити о исламу као најбитнијем чиниоцу у стварању нових националних идентитета. Tа три примера конкретно имају нешто заједничко, али свакако не то да је ислам пресудан чинилац. Као и свака универзална монотеистичка религија, па чак и више од хришћанства (а наравно, јеврејство, јудаизам је сасвим посебан случај), ислам у начелу није религија којој је блиска било каква подела верника, укључујући и поделу на националној основи.

Идеја ислама је да су сви муслимани браћа, да постоји велика муслиманска заједница, такозвана умма у целом свету, и да би идеалан циљ ислама био да сви људи на свету приме ислам и да онда заправо постоје само муслимани. Док то није тако, а наравно неће никада бити тако, муслимани превасходно посматрају ситуацију тако да постоје с једне стране муслимани, а с друге стране они који нису муслимани. Уколико муслимани и они који то нису у одређеним историјским околностима и конфигурацијама живе помешано или једни поред других, онда је у модерно доба ислам био један од фактора разликовања приликом стварања савремених нација, као што је то случај са Бошњацима. Иначе ислам сам по себи не стимулише стварање нових националних идентитета, већ су разне историјске и друштвене околности довеле до тога да на тлу исламског света настану нације које имају карактер модерних националних формација.

Илустрације ради, када је реч о Палестинцима, они се уклапају у процес који је карактеристичан за арапски свет, и то нарочито почевши од периода деколонизације, али и нешто пре тога. Наиме, у оквиру држава арапског света, а знамо да је највећи део тих држава на Блиском истоку био исцртан руком победника у Првом светском рату, односно представника великих сила који су цртали више геометријске границе и у складу са својим интересима него поштујући неке ситуације на терену или неке историјске традиције, дошло је постепено до формирања националних држава и тиме је наравно нарушено оно опште арапско јединство које би било карактеристично за (пан)арабизам, где је постала такозвана велика арапска нација. То је био идеал арабизма све негде до седамдесетих – осамдесетих година када се поново појавио ислам као пресудан друштвени чинилац у арапском свету. Кад је реч о Палестинцима сасвим је сигурно да Палестинаца као чврсто формиране нације са жељом да има и своју националну државу не би било да подстицај није дошао стварањем Израела. У ствари стварање Израела је довело до те супротности, до конфликта на истој територији, где је наравно палестински део становништва који је и именом везан за стару земљу Палестину био упућен да се организује у отпору против Израела и тако се постепено формирала и чвршће палестинска нација, а наравно и држава која још увек није до краја реализована. Значи, ислам ту никако није био пресудан чинилац, иако наравно у сукобу између Израелаца и Арапа ислам игра значајну улогу поготово од тренутка када су исламски радикализам и панисламистичке тежње поново дошли до изражаја.

Када је реч о „Косоварима“ који би се својим именом везивали за такозвану државу Косово, као народ Косова у који би они желели да сврстају и Србе (тако да неки говоре о Србима Косоварима зато што су регионално или покрајински везани за Косово), ту имамо опет другачији случај, који није до краја искристалисан. Још увек није јасно профилисана нека национална формација која би се звала „Косовари“ зато што су код Албанаца на делу, заправо, две тенденције. Једна је тенденција стварања Велике Албаније, где би инсистирање на некој посебности Косовара као нације било неприхватљиво.

А с друге стране имамо природну склоност да се у оквиру територије на којој се покушава створити држава Косово формира и нација која би била носилац суверенитета у тој такозваној држави, а која би идеално опет укључивала политички народ који би подразумевао и Србе и припаднике других народа који живе на територији Косова. Дакле, ту постоје две тенденције и ни ту није пресудан ислам већ везивање за територију која се настоји одузети од Србије и самим тим на тој територији створити све институције и сви атрибути који припадају једној држави.

На том плану је актуелно и албанизовање културног наслеђа православних Срба и све тенденције које су карактеристичне за формирање младих нација, за тај национални инжењеринг. У овом смислу ислам није пресудан. Међутим, у самом сукобу између Срба и Албанаца, односно Шиптара (што је назив који они сами себи дају и који је из неких разлога проглашен као пежоративан и неприхватљив) свакако да ислам игра улогу у том смислу што је један од фактора разликовања између Албанаца и Срба, а где је, уз подршку са стране, и (пан)исламистички радикализам потражио своју шансу. Мада, по мом мишљењу, ислам није пресудан јер Албанци су и етнички и језички другачији од Срба. Али исламски фактор је недвосмислено присутан. И сигурно је да поларизација постоји и на линији религијског сукобљавања, али религија није пресудна.

Овде, међутим, постоје различита схватања. Ја заступам став, који мислим да је већински у науци, да је код Албанаца у принципу национално одређење битније од верског. Међутим, постоје и научници који сматрају да је заправо целокупан покрет косовско-метохијских Албанаца превасходно исламски, верски мотивисан и да у суштини све остало представља привид, а да је све то наслеђе Призренске лиге са једном јаком исламском основном. А у новије време, с обзиром на то да су управо на Косово успели да се убаце и радикални исламски покрети, пре свега из арапског света, и због тога што је процентуално велики број муслимана са Косова учествовао у ратовима у Сирији и другим деловима Блиског истока, на снази добија та теза о битној улози ислама у овом сукоби, па ови научници мисле да је то примарно. И свакако томе доприноси чињеница да се радикални ислам сада прилично учврстио на Косову и Метохији. Међутим, у погледу стварања нације ислам свакако није превасходно битан, већ је битан територијални аспект, сукоб између Албанаца и Срба у вези са Косовом и Метохијом је превасходно територијалног карактера.

А када је реч о Бошњацима ситуација се мења и битно је другачија. Као што је академик Милорад Екмечић у својим истраживањима утврдио, поставио тезу и аргументовано је заступао, главни фактор националних подела на јужнословенском простору, а пре свега на бившем југословенском простору била је религија. Значи, у стварање нација у том инжењерингу битни чинилац је објективно била религија, због тога што је словенско становништво које данас живи кроз националне идентификације Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци имало заједнички језик и великим делом врло блиско, ако не и истоветно етничко порекло, живело је на истој територији и онда је фактор који је допринео стварању нација у модерном смислу била религија, јер су стицајем историјских околности одређене групе тог словенског становништва прихватиле католицизам, православље, а треће су исламизоване, понајвише у Босни и Херцеговини у време османске окупације. И онда смо имали ситуацију да су Срби и Хрвати, укључени у православну и католичку хемисферу, врло рано доживели одређени степен ако не националне онда протонационалне идентификације, а касније су стекли и све атрибуте нација и националне свести.

Што се тиче муслимана словенског порекла који су имали заједнички језик и порекло, а ако хоћете и културне традиције, са православнима и католицима, њих је ислам кроз историјски процес учинио објективно другачијима. Међутим, они су ту разлику осећали на један прилично нејасан и флуидан начин. Баш зато што ислам не погодује толико стварању нација у модерном смислу, дуго су лутали у ономе шта јесу. Али су знали шта нису и неће да буду. А нису могли да буду ни Срби ни Хрвати, односно ни православни ни католици. И тај процес је код Бошњака трајао (кажем Бошњака јер је то данас њихово званично национално име) прилично дуго и завршио се на одређени начин у периоду комунистичке Југославије, кад је крајем шездесетих година партијском одлуком решено да ти Бошњаци, односно становници Босне и Херцеговине словенског порекла и заједничког језика са Србима и Хрватима, који исповедају ислам и припадају исламском културном кругу, буду прихваћени као посебна нација којој је онда не баш нарочито срећно дато име Муслимани, делом зато да се избегне управо име Бошњак, које се везивало за аустроугарски период и време афирмисања такозване босанске нације у склопу империјалних интереса Аустроугарске. Поједини интелектуалци међу Бошњацима су и тада сматрали да би боље, једноставније и јасније било да се национално одређење изведе из припадности земљи Босни (како је они зову, јер Херцеговину обично не помињу) и да би било боље да буду Бошњаци, али то у време социјалистичке Југославије није било могуће. Онда су се они заиста оформили и политички организовали као засебна нација. Ту се може рећи да је ислам свакако differentia specifica у односу на Србе и Хрвате и да је објективно најбитнији чинилац разликовања, али не зато што је то баш ислам, него зато што је реч о становништву које је по нечему различито од других, па се потом својству једино и може одвојити. У овом случају је то био ислам и свакако је он најбитнији чинилац у етногенези Бошњака. Видели смо да су на крају Бошњаци званично прихватили име Бошњак, које се везује за територију Босне, сматрајући да у директној линији потичу од средњовековних Бошњака односно Бошњана и на тај начин имају неко веће право на целу Босну и Херцеговину од Срба и Хрвата.

Дакле, у трима наведеним случајевима (Палестинци, Косовари и Бошњаци) који су међусобно различити, само је у случају Бошњака ислам био одлучујући фактор који их је одвајао од других сродних или да кажемо чак истородних народа и природно је одиграо такву улогу, пошто је на југословенском простору религија била разликовни чинилац који је раздвајао народе истога језика и блискога порекла. Генерално узевши и ако бисмо анализирали друге случајеве у свету где настају нове нације, а ја спадам међу оне који сматрају да процес настанка нације уопште не мора бити везан само за деветнаести век и постоји феномен који су помало пежоративно класици марксизма називали „закаснеле нације“, односно да у одређеним околностима, уколико довољно велики број људи сматра и осећа да припада некој новој нацији, другим речима да има ту посебност која се квалификује као нација, нација може увек настати.

Према томе, не спадам међу оне који говоре како су комунисти, конкретно Тито, произвољно одлучили да постоји муслиманска нација, да буду проглашени нацијом, а неки чак кажу и измишљени као нација. То није тачно, јер не одговара историјским и друштвеним чињеницама. Муслимани у Босни и Херцеговини и у околним областима, у Рашкој области (Санџаку), осећали су се различитим од Срба и Хрвата, односно од православних и католика. Што не значи да овакво формирање нације Бошњацима даје било каква нарочита права која не би имала друга два народа у Босни и Херцеговини. Једноставно, реч је процесу постепене кристализације националне свести, за коју мислим да је рат 1992 – 1995 године био у ствари прекретна тачка. Тада је коначно, под ратним притиском и у контексту опште радикализације прилика у БиХ и на југословенском простору, код муслимана/Муслимана дошло до кристализације националног осећања. Ово је нашло свој израз у хомогенизацији националне формације и довело до прихватања номенклатурног одређења „Бошњак“. Бошњачка нација и њено име данас су непорецива реалност.

– Али сада се као Бошњаци изјашњавају и људи у Србији, Црној Гори, чак и у Северној Македонији, на Косову, људи који нису пореклом из Босне. Од када и зашто можемо говорити о постојању појма Бошњак као масовног самоодређивања дела муслиманског становништва Југославије?

— Ово што сте рекли је један проблем који постоји још од пре рата, у време кад је дошло до афирмисања Странке демократске акције у Босни и Херцеговини, где је она преузела лидерску улогу и где је ислам као политичка идеологија и поглед на свет некако ушао у онај празан простор који је отворен нестанком Југославије, пропашћу комунизма и, нарочито, југословенства које је било доста јако укорењено и раширено у Босни и Херцеговини, као вишенационалној републици. Ту је од почетка постојала нејасноћа коју су лидери Странке демократске акције, пре свега Изетбеговић, и злоупотребљавали. Они су тврдили да је СДА странка која окупља становнике Босне и Херцеговине који припадају муслиманском културном кругу и традицији. А онда се то полако проширивало и ван граница Босне и Херцеговине. Па су у једном тренутку, као што сте рекли, потпуно апсурдно и неки муслимани у Македонији, који чак и не деле исти тадашњи српско-хрватски језик, односно српски и хрватски, или босански, како се каже у БиХ, били на мети СДА и делимично почели да гравитирају одређењу „Бошњак“, више као политичком него националном одређењу. При чему, наравно, у граничним подручјима, као што су Црна Гора и Рашка област/ Санџак, где живи становништво које и јесте и није у вези са Босном, али где постоји непосредна историјска и географска веза (ту је најдуже било Османско царство које је, у крајњој линији, и донело ислам), данас, кад је створена Босна и Херцеговина као независна држава и када су уставно у БиХ један од конститутивних народа Бошњаци, ови муслимани словенског језика и сличнога порекла у суседним областима били у дилеми да ли да прихвате да буду национална мањина чија је матица Босна и Херцеговина и самим тим да буду политички Бошњаци или да остану мањине у независним државама Србији и Црној Гори. Већина је прихватила логику да имају мањински статус, а да им је матица Босна и Херцеговина и да су у политичком и националном смислу Бошњаци. Овакав избор се донекле чак и комично одражава на плану језика, инсистирањем на фиктивним или занемарљивим језичким специфичностима тзв. „босанског језика“.

У Црној Гори је ипак веома дуго, па може се рећи и све до данас, опстало и опредељење „Црногорац муслиманске вере“, и где је, укупно узевши, мало теже прихватан и усвајан бошњачки концепт нације, иако је он силом прилика политички превладао, јер је прихваћен на целом простору бивше Југославије, као неки заједнички именитељ за све муслимане словенског језика, а не само Бошњаке. Дакле, то су процеси који још увек трају, али мислим да је постојање бошњачке нације свакако дефинитивна чињеница, а када је реч о границама те нације и унутрашњим превирањима којих у њој може бити а свакако их и има, то је све питање укупног даљег друштвеног и политичког развоја и није процес који је до краја завршен.

Извор: balkanist.rs

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: