Давид Албахари: Истина често има више лица

Савремени српски писац о новом роману, нашим револуцијама и заблудама, хипи покрету, Канади и Земуну. Нисмо још успели да се усагласимо ни о Косовском боју, а поготово не о студентским протестима

ПИСЦИМА не треба веровати ни када обећања дају сами себи – у препознатљивом полуироничном маниру Давид Албахари овако одговара на питање о завршетку свог новог романа чија тема су студентске демонстрације у Београду 1968. године. Роман је разлог због којег је један од најбољих савремених српских писаца спојио шест, седам месеци у Србији, мада је Канада његова адреса већ 19 година.

Роман ми није био послушан, мучиће ме још два, три месеца, а ја сам издавачу обећао да ћу га завршити до марта наредне године – каже у интервјуу „Новостима“ књижевник, који је до сада објавио 14 романа и десетак збирки прича.

• Колико се роман ослања на реалне догађаје из шездесет осме?

• Нисам ни хтео, ни могао да пронађем нешто ново у вези са студентским демонстрацијама. Мој роман говори о односу међу неким људима и злочину који је један од њих починио. Све се дешава у касарни у Бањалуци, а моји ликови помињу и анализирају неред, демонстрације и туче студената код некадашњег подвожњака у близини Земуна. Нисам хтео књигу о суштини тих протеста, има људи који то компетентније могу да ураде од мене.

• Да ли су мишљења ваших јунака о томе супротстављена барем приближно онолико колико се ми још нисмо успели усагласити о тим догађајима?

• Ми нисмо успели да се усагласимо ни о Косовском боју, а поготово не о студентским протестима. С друге стране, истина често има више лица. Понекад један догађај има две паралелне истине, па неке дилеме терају људе да деценијама о нечему причају и да те догађаје анализирају.

• Како сте ви као савременик, у то време студент Филолошког факултета, доживели протесте? Да ли је то заиста била антикомунистичка револуција?

• Као поносан члан хипиплемена, ја тада нисам био заинтересован за политику. Сећам се да сам видео милицију на улицама, али све то пролазило је мимо мене. Међутим, склонији сам веровању да то није био сукоб због грађанских слобода. Сви знају да су протести прекинути онога дана када се Тито обратио студентима који су то схватили као своју победу и у његову част заиграли козарачко коло. А, заправо, Тито их је лукаво навео да се повуку, а после све те професоре и студенте који су сметали њему и партији похапсио или уклонио са Филозофског факултета.

• Шта данас мислите о свом ангажману у хипи покрету? Није ли и то била заблуда?

• Са ове временске дистанце то све делује јако наивно. Хипици су веровали да ће променити свет љубављу, да је љубав сила која може да обједини све људе и да планету доведе у стање мировања. Међутим, то је огромна заблуда. То је оно када „Битлси“ певају „Алл yоу неед ис лове“. Дивно звучи, али не функционише. Из тог времена носим једну дивну мисао, наслов једне песме „Ако не можеш да будеш с оним кога волиш, воли оног с ким си“. То је најлепши савет који човек човеку може да пружи – љубити ближњег свога.

• Много тога написали сте у Канади, али последњих година више времена проводите овде, код куће, него тамо. Јесу ли разлози емотивне или практичне природе?

• И једно и друго. Писцу је лакше путовати у Европи. Затим, у Канади ваше књиге могу да објаве само на енглеском, а у Европи на неколико десетина језика. Писцу је лакше и практичније да буде у Европи.

• Где вам је инспирација јача, у Калгарију или у Земуну?

• Подједнако је добра и тамо и овде, али тамо више напишем јер немам друштвени живот. Имам пуно времена, па га највише и утрошим на писање. А када сам код куће у Србији, онда више времена проводим с пријатељима, по кућама или у кафићима, а ретко стигнем да пишем. Овај нови роман одавно би био завршен у Канади.

• Нове две књиге прича „Крава је усамљена животиња“ и „Мале приче“ у издању „Чаробне књиге“ промовисали сте у Новом Саду. Шта лакше настаје из вашег пера, романи или кратке приче?

• Заблуда је да се кратке приче лакше пишу. Понекад их је теже срочити него цео роман јер на пола странице треба згуснути речи и изразити одређене мисли и емоције. Доследно се бавим малим причама још од своје прве књиге, „Породично време“, објављене 1973, па сам недавно направио за свог немачког издавача избор који сам насловио „Крава је усамљена животиња“. Тако да читалац може да узме књигу „Мале приче“ и да прочита оно што сам писао последњих година, или да се определи за антологијски избор „Крава је усамљена…“ и да прати како сам ја као писац сазревао.

• Зашто издавачи код нас и у свету не воле да објављују књиге прича?

• Сматрају да им приче доносе губитке, а да публика више воли романе. Али, ево сада видимо да се са приповеткама може стећи велика слава. Добитница Нобелове награде за књижевност Канађанка Алис Манро пише искључиво приповетке.

• Јесте ли имали прилику да је упознате?

• Нисам, али знам да је једна од најбољих списатељица приповетки, мислим да је неколико њених књига већ објављено код нас.

• Ваш Земун је безмало јунак ваших књига, планирате ли да му посветите посебан роман или књигу прича?

• Нисам до сада о томе размишљао, али дали сте ми добру идеју. На основу неколико фотографија, сведока старог Земуна, могао бих да напишем књигу.

• Шта је најлепше што сте рекли или написали о граду у којем сте живели 40 година?

• Не знам да ли је најлепше, али јесте најистинитије: ја заправо никада и нисам отишао из Земуна, па кадгод се вратим, изађем на улицу са осећајем да сам само мало дуже спавао, а не да сам одсуствовао. Довољно ми је да изађем на Земунски кеј или прођем земунским парком и све емоције у мени дођу на своје место. Јер не постоји место у свету у којем се осећам толико добро као у Земуну.

• Да ли сте и у овим годинама равнодушни према политици?

• Када сам у Канади, тамо такве ствари не допиру до мене. Размишљам о свакодневици, поскупљењима и слично. Али када се вратим кући, онда у ваздуху осећам присуство политике. То је код нас постала неминовност, но како нисам до детаља упућен у постојеће политичке опције, сматрам да сам поштеђенији од других грађана Србије. Примећујем, нажалост, да сви овде троше много времена и речи на анализирање политичке ситуације, а да ништа заправо не кажу.

• Јесте ли још фасцинирани оптимизмом обичних људи у Србији?

• Да, да… то је заиста феномен. Сви се надају да ће бити боље, мада и даље нико не зна када.

Пише: Јованка Симић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: