Давид Албахари: Ми смо као змија која себи једе реп

Највеће ђубре сами правимо, каже за „Блиц“ Давид Албахари, писац који је на овогодишњем Сајму књига присутан са више наслова, међу којима је и нова збирка прича „Пропуштена прилика“ (у издању „Архипелага“).

• Мене у писању занима појединац, човек, жена, пар, породица… Не тумачим јунаке преко политичких идеја или идеологија. Кад су ове приче у питању, „Пропуштена прилика“ је запитаност коју човек има када подвлачи црту у животу – вели Албахари.

На пример?

• Рецимо, да л’ би се живот одвијао у неком другом смеру да човек није пропустио прилику да буде с неком женом. Кључно је питање да ли је човек пропустио прилику да остави траг на лицу света или ју је искористио. Јер оно указује на одговор да ли смо били срећни или несрећни, тачније испуњени или испразни (празнина је гора од несреће), у каквом смо односу с питањем смисла…

А када је реч о нашим политичким пропуштеним приликама?

• Без југоносталгије, велика пропуштена прилика је неискоришћена могућност мирног договора у време распада YУ. Могла се мирније распасти, границе су ионако тамо где су биле. У том контексту бисмо, између осталог, данас били кохерентнији, а самим тим и издржљивији, отпорнији на негативне стране глобализације. Убиство премијера Ђинђића је такође страшна пропуштена прилика да се крене путем који би нас лишио многих дилема и проблема с којима смо се након тога суочили и с којима се суочавамо и даље. Велика, континуирана пропуштена прилика је непостојеће јединство српског народа. Страшна је та подељеност на „наше“ и „њихове“, ко год да су и једни и други.

Главни јунаци ваших прича су свакодневица, искушења… Постоји ли заједнички именитељ?

• Управо то осећање које буди пропуштена прилика или пропуштене прилике.

Које је питање кључно?

• Питање љубави, љубави као начина живљења и мишљења, односа према другима… Одговор на то питање одређује какви смо људи.

 У причи „Ђубре је боље“ кажете да „љубав није само слепа, већ је и глува и има запушен нос“...

• То је сатирична прича о погрешном односу према љубави, перципирању љубави када се она третира као предмет, када се воли на начин као да су људи предмети који нам припадају или не… „Ђубре је боље“ – реч је о ђубрету љубави које начини човек сам, а не неко други. Највеће ђубре сами правимо.

Ваше виђење књижевности данас?

• Нисам песимиста. Књижевност је питање писмености. Све док су људи писмени и читају, биће књижевност. Е сад, у којем ће облику бити, није тако пресудно. Књиге су постојале и на папирусу и на глиненим плочицама, па могу и на екрану.

Ситуација у овдашњој култури?

• Хаотична. Прошло је време дотација, завладало је потрошачко време, које нема слуха за високу културу, без које пак извесно нема напретка. Држава не може кренути напред без високе културе, која не може без подршке за коју иста та држава нема ни слуха ни новца. Змија која гризе себи реп.

Ваш однос према Сајму књига?

• Сајам је велика и забавна гунгула која ме јако радује. Сем нове књиге прича „Пропуштена прилика“, имам још две књиге прича код „Чаробне књиге“, затим књигу о музици коју сам радио са Жарком Радаковићем. Михајло Пантић је, поводом мојих 65 година живота, приредио зборник о мојим радовима, а први пут сам се опробао и у новом жанру у књизи „Три драме“. То је заправо омаж писцима који су утицали на мене: Харолд Пинтер, Сем Шепард и Дејвид Мемет.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: