Дечаци имају бољу оријентацију од девојчица

Способност оријентације у простору ипак је различита међу половима, а сада је утврђено да се овај јаз може приметити још од детињства, открила је нова студија. Како су се групе дечака и девојчица истог узраста снашле у задацима давања навигационих упутстава и зашто су резултати другачији за оба пола?

Оријентација у простору није једнако развијена код дечака и девојчица.

Претходно је откривено да се жене заиста теже сналазе када је у питању праћење навигације и оријентисање у простору, а сада је утврђено да се ова разлика у половима примећује од малих ногу.

Уз помоћ компјутерског екперимента, тим америчких психолога је забележио како су се сналазили дечаци и девојчице од 3 до 10 година у описивању и праћењу понуђене руте.

Помоћу дигиталног програма, деца су имала задатак да опишу понуђену руту, једном из птичје перспективе (мапа), па затим из перспективе првог лица која се постепено кретала ходницима „лавиринт“.

Дуж руте су биле постављени различити оријентири, у облику дигиталних цртежа малих објеката у стилу компјутерских игара, укључујући манго, плишаног медведа, мајмуна и чинију трешања.

У оба окружења, деца су морала да користе вербална упутства и воде компјутерски генерисаног пријатеља који је имао повезе на очима и није могао да види пут испред себе.

Истраживачи су оцењивали упутства за децу на основу тога колико су добро користила корисне термине за смер (лево и десно) и оријентире (мајмун, трешње) да опишу руте.

Резултати су показали да су дечаци генерално били бољи у давању тачних речи за правац (говорили би, на пример, „скрени лево“), као и да су били мање склони да дају нејасна упутства („онуда“).

Касније у експериментима, истраживачи су тражили од деце да се присете упутстава, без икакве помоћи. У овом случају научници су открили да су дечаци и девојчице дали сличне резултате, што сугерише да су и једни и други подједнако вешти у памћењу рута. Занимљиво је да и су обе групе давала боља упутства дата у форми мапе, него у форми оријентације кроз лавиринт из првог лица.

Ово сугерише да су мапе заиста бољи начин да се деца науче рутом, него да их родитељи стварно физички воде том рутом.

„Да би се побољшало давање упутстава деци, можда би било корисније научити децу да користе мапе него да буду директно изложени рути“, каже тим.

Постоји неколико теорија зашто постоје ове разлике у оријентацији. Крећу се од биолошких (повишен тестостерон), до способности заснованих на искуству (на пример, дечаци имају више искуства у самосталним путовањима) и родитељских пракси (дечацима је углавном дозвољено да иду даље од куће него девојчицама).

Иако се студија посебно фокусирала на малолетнике, налази могу пружити увид у полно засноване навигационе разлике које се настављају до одраслог доба, преноси „Дејли мејл“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: