„Деценија сећања“: Рецензија која то није

Исидора Стакић, 

У четвртак, 25. јануара 2024. године, Фонд за хуманитарно право (ФХП) организовао је јавно представљање публикације „Деценија сећања: Политике сећања и комеморативне праксе у постјугословенским земљама“. Публикација је део пројекта „РЕКОМ“, који финансира Европска унија, и резултат је једногодишњег истраживања седморо истраживачица и истраживача који су анализирали колективно памћење ратних догађаја из деведесетих година током претходне деценије у бившим југословенским републикама.

Као учесница овог истраживачког подухвата и једина коауторка извештаја која није позвана на његово представљање, осећам одговорност према себи, својим бившим колегиницима и колегама и јавности да на примеру сопственог исксуства предочим како функционише Фонд за хуманитарно право и како његова оснивачица Наташа Кандић третира истраживаче, истраживања и законе.

Зашто сматрам да је ово питање од интереса за јавност, а не безначајно интерно питање једне организације? Зато што ФХП није било каква организација цивилног друштва, него једна од медијски најистакнутијих, а некад и једина којој независни медији дају простор да критикује званичне политике сећања у вези са ратовима деведесетих. Политике сећања, као јавне политике, обликују не само наше разумевање прошлости, него и однос према проблемима садашњости и будућности. Критика званичне политике сећања – оне коју спроводе државне институције – сувише је важно питање да би била препуштена „монополу“ ФХП-а.

„Деценија сећања“, мобинг и ауторска права

Моје ангажовање на „РЕКОМ“ пројекту почело је у јулу 2022. године. Од седморо коаутора извештаја „Деценија сећања“ једино сам ја била у радном односу у ФХП-у, док су остали ангажовани као спољни сарадници. Све до краја августа 2023. године, оснивачица ФХП-а, која је уједно и координаторка пројекта „РЕКОМ“, није се мешала у рад истраживачица и истраживача. Непосредно надређена ми је била једна од нас седморо и за њу ми је приликом потписивања анекса уговора о раду речено да ће бити уредница публикације.

Подржите нас!
Сматрамо да је јако важно да критичко новинарство остане ван комерцијалних интереса.
Подржавајући наш рад индивидуалним донацијама из земље и иностранства помажете нам да останемо независни.

Сва подршка је добродошла!

Почетком августа 2023, предала сам финалну верзију свог поглавља. Последњег дана августа, истекао ми је уговор о раду са ФХП-ом и обавештена сам да ми уговор неће бити продужен. Овде је важно нагласити да се у мају 2023. нас осморо тада запослених у ФХП-у жалило на мобинг који врши оснивачица Наташа Кандић, због чега смо у јулу те године поднели заједничку тужбу надлежном суду. Поступак по овој тужби је у току. Чињенице да моја бивша позиција и даље постоји у ФХП-у, као и да надређени никада нису имали примедбе на квалитет мог рада, наводе ме да верујем да сам отпуштена због тога што сам се усудила да проговорим о мобингу.

Када сам обавештена да ми уговор неће бити продужен, Директор ФХП-а Ненад Голчевски рекао ми је да потреба за мојим даљим радом на извештају „Деценија сећања“ не постоји, као и да ја нисам ауторка свог поглавља, него је то ФХП. Том приликом сам га упутила на Закон о ауторском и сродним правима који, између осталог, прописује да је аутор увек физичко лице. Моја комуникација са бившим послодавцем ту се завршила – верујем на обострано задовољство.

Отприлике у исто време у које је окончан мој радни однос у ФХП-у, тадашња уредница извештаја „Деценија сећања“ обавестила је све ауторе да се повлачи са ове позиције и да на њено место долази Наташа Кандић. У периоду између октобра 2023. и јануара 2024. године, у неколико наврата сам чула од више коаутора да се на текстовима и даље ради и да се припрема њихово објављивање.

Будући да ме нико из ФХП-а није контактирао у вези са мојим текстом, а да Закон о ауторском и сродним правима (члан 17) прописује да аутор има искључиво право да штити интегритет свог дела, да се супротставља изменама и да даје дозволу за прераду свог дела, надала сам се да ће текст који сам предала бити објављен без измена.

„Деценија сећања“ као четворочасовни перформанс

Средином јануара сазнала сам да ФХП 25. јануара организује догађај на којем ће бити представљен извештај „Деценија сећања“. На сајту и друштвеним мрежама ФХП-а, непуна 24 сата пре догађаја, организатор је огласио јавно представљање, али уместо места одржавања, јавности је дат само линк за платформу „Зоом“. Сазнала сам и да су остале ауторке и аутори извештаја позвани да јавно представе своја поглавља 25. јануара у Београду, те да ће мој рад представљати Наташа Кандић. Када је извештај „Деценија сећања“ објављен на „РЕКОМ“ вебсајту, открила сам да сам потписана као ауторка поглавља, да је као уредница мог поглавља потписана Наташа Кандић, а након детаљнијег читања схватила сам да је мој текст измењен без мог знања и одобрења.

Представљању извештаја присуствовало је 30-40 званица из Србије и осталих бивших југословенских република: стручњака за транзициону правду, новинара, истакнутих активиста, адвоката, представника политичких партија, редовних саговорника слободних медија, универзитетских професора и других. Неки од њих, а могуће и сви, претходно су имали увид у публикацију „Деценија сећања“. Многи од њих су свесни да ме је оснивачица без икаквог оправданог разлога искључила из овог догађаја. Ипак, нико од ових припадника друштвене елите није питао зашто Наташа Кандић представља поглавље о Србији иако није ауторка истраживања.

Иако је током четворосатног перформанса Наташа Кандић небројено пута поновила да присуствујемо „дебати“, организатор није одвојио време за питања и коментаре публике, а питања у писаној форми оних који су догађај пратили преко платформе „Зоом“ остала су без одговора. Оваквим приступом, организатори – свесно или несвесно – репродукују главни метод режимске политике: критика је дозвољена само ако је контролисана. Један од закључака „дебате“ био је да у Србији и даље постоји „јака критика“ званичних политика сећања од стране цивилног друштва, али да подршка медија често изостаје. Самокритици на овом скупу није било места.

„Деценија сећања у Србији“

Када је реч о незаконитим изменама мог текста „Деценија сећања у Србији“, Наташа Кандић је „уредила“ текст тако што га је беспотребно скратила избацивши два важна пасуса из уводног дела. Тим пасусима покушала сам да у анализу политика сећања уведем марксистички дискурс. Овај мој покушај био је скроман, али солидно образложен и важан за читање остатка текста. Оснивачица ФХП-а је, међутим, у корену сасекла свако одступање од њене идеолошке парадигме, ускративши ми законом загарантовану могућност да се изменама свог дела супротставим.

Поред поменута два пасуса, из текста је избацила још неколико реченица, или делова реченица. На пример, опаску да патриотизам погинулих војника Војске Југославије на Кошарама није споран. Значење ове опаске у датом контексту било је јасно: проблем са званичном политиком сећања на битку на Кошарама није у томе што инсистира да су погинули младићи били патриоте, него нешто сасвим друго – то што се тзв. херојски наратив користи за негирање злочина и прикривање праве природе рата на Косову.

Коначно, „уредница“ је пропустила да уради оно што је требало да буде њен посао. У време када сам предала финалну верзију свог текста (у августу 2023), само две пресуде за злочин у Штрпцима биле су правоснажне. У међувремену је и трећа постала правоснажна, али „уредница“ то није испратила, тако да моје поглавље сада садржи фактографску грешку за коју нисам одговорна.

Случај „Деценија сећања“ само је врх леденог брега. Да ли ће бившој запосленој ФХП-а бити прекршена ауторска права и да ли ће она због тога поднети тужбу – нису питања од друштвеног значаја. Међутим, овај случај указује на образац функционисања организације која ужива међународни углед: кршење ауторских права, непримерен третман радника, искључивање „неподобних“ – ограничавање дебате на узак круг истомишљеника, и наметање идеолошког светоназора оснивачице као јединог исправног.

Зато бих волела да се они који ће читати овај текст запитају ко су у ствари људи чији рад Наташа Кандић већ деценијама представља као „дело ФХП-а“, знајући да је у јавности она једино лице ове организације, и да ли би критика државне политике сећања била успешнија и делотворнија да је уважавала и друге идеолошке перспективе осим неолибералне. Коначно, случај перформанса „Деценија сећања“ одржаног 25. јануара у Београду открива неспремност припадника друштвене елите да изађу из зоне комфора и постављају непријатна питања. Питање је да ли се и колико можемо ослањати на ту елиту у покушајима да мењамо друштво на боље.

https://www.masina.rs/

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: