Демографски суноврат Хрватске – могу ли српске земље из њега извући поуке?
1 min read
Population Decline Graph
Текст преносимо интегрално:
Да практично све земље Балкана данас пате од ниских стопа наталитета, односно негативног природног прираштаја и одлива радно способног и висококвалификованог становништва ка развијеним земљама Запада (тзв. ,,одлив мозгова“) познато нам је већ годинама. Ипак, резултати пописа у Хрватској с краја 2021. године говоре у прилог томе да ствари постају озбиљније него што смо могли и да претпоставимо. Званични резултати кажу да у Хрватској данас живи 3.888.529 становника, што је пад за 396.000, односно за чак 9,25% у односу на 2011. годину. То значи да је Хрватска изгубила популацију чак четири данашња Осијека! Поменути Осијек је са 96.848 становника на 4. месту, а испред њега су три једина хрватска града која имају више од 100.000 становника – Загреб, Сплит и Ријека. Само осам хрватских градова има преко 50.000 становника што довољно по себи говори о демографској катастрофи са којом се ова земља, упркос томе што је пуноправна чланица Европске уније и НАТО пакта, суочава.
Вуковарско-сремска жупанија изгубила је сваког петог становника
Нити једна од хрватских жупанија није забележила пораст становништва у протеклој деценији; напротив, у појединим су забележени и више него алармантни падови. Вуковарско-сремска жупанија изгубила је сваког петог становника, а Бродско-посавска и Сисачко-мославачка сваког шестог. У 12 жупанија број становника се смањио за више од 10%, а у 5 жупанија се број домаћинстава смањио за више од 10%. Највећа демографска катастрофа задесила је Славонију коју одавно зову пустом земљом кроз коју се можете возити километрима, а да вам не наиђе други аутомобил у сусрет. Од 5 жупанија са најгором демографијом 4 су славонске, где је број становника укупно 5 славонских жупанија (укључујући ту и Барању) мањи за 136.217 (пад са 805.998 на 669.781). О стању у некада већински српским срединама које су биле колико-толико виталне док кроз злочиначке акције ,,Бљесак“ и ,,Олуја“ није протерано на стотине хиљада наших сународника не треба трошити пуно речи. Оне су од 1995. године испражњене до те мере да данас, примера ради, у Личко-сењској жупанији живи свега 42.893 становника.
Шта је са Црном Гором, Србијом, Републиком Српском?
Као што каже народна пословица да не лаје пас ради села, већ себе ради, тако и аутор ових редова пише о демографском суноврату Хрватске страхујући да се исти дешава или тек чека три српске земље – Србију, Републику Српску и Црну Гору које још увек чекају на своје пописе становништва.
Србија свакако има испод 7 милиона становника (не рачунајући АП Косово и Метохију), али се процене Републичког завода за статистику да их има 6,8 чине сувише оптимистичним. Исто важи и за Републику Српску која вероватно има једва милион становника, те за Црну Гору која засигурно има испод 600.000 становника, а можда чак и катастрофалних 550.000. Нема сумње да се највише празне сеоске средине и да је брига о селу у српским земљама постала демографски, економски, али и безбедносни императив!
Без српског села неће бити ни српског света!
Сходно томе, без институционалног приступа решавању проблема одрживости живота на селу можемо очекивати исти или сличан сценарио оном хрватском. Управо зато је најважнија ствар за Србију у 2020. години била та што је први пут у својој историји добила Министарство за бригу о селу на чије чело је дошао Милан Кркобабић. За релативно кратак период ово министарство је, иако мало по обиму и расположивим капацитетима, показало да се много тога може поправити или покренути. Тако је отворено скоро 1.000 задруга широм Србије, преко 650 бесплатних сеоских кућа додељено је младима испод 40 година старости (план је да се наредних година чак 20.000 породица кроз различите програмиме подршке врати у села), подељени су бесплатни минибусеви за превоз сеоског становништва у брдско-планинским срединама, а држава планира да младим беземљашима бесплатно уступи до 50 хектара обрадиве површине на обрађивање, да село уврсти у Устав Србије и још много тога.
Зато апелујем на Владу Републике Српске и Владу Црне Горе да размисле о оснивању оваквог министарства и придруже се званичном Београду у објави рата једном од највећих непријатеља нашег народа данас – усуду пустог села, јер без српског села, као што сам једном приликом дефинисао, неће бити ни српског света.
др Рајко Петровић
Институт за европске студије у Београду
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Осим хитних мера финансијске помоћи породицама са више деце и стимулације ступања у брачну заједницу у свим срединама потребно је:
1) спречити изумирање села и извршити хитну децентрализацију и из канџи градова (претежно у Војводини али и Србији) исчупати бар насеља која броје преко 2.500 становника и формирати нове општине (МЗ Батајница 30.000 ст., МЗ Лађарак 10.000, МЗ Црвенка 10.000, Бајмок 8.000, Старчево 7.000, Челарево 5.000…) , чиме би се донекле спасило даље економско и демографско усисавање ових насеља кроз мајоризацију у одлучивању и бруталну пљачку преко твз. Заједничког буџета великих општина и градова и дискриминације у решавању комуналних проблема и права на аплицирање за средства секретаријата и министарстава .
2. Увести „позитивну дискриминацију“ у погледу пореских олакшица и стимулација за куповину некретнина и живот на селу, и у погледу расподеле
средстава по конкурсима горе поменутих министарстава и секретаријата.
3. Медијска али и свака друга афирмација породице и породичних вредности кроз образовни систем и кроз духовне институције каква је наша црква, а паралелно са тим укинути простачки и вулгарне „задруге, реалитие, и сл.) које имају катастрофалну улогу и деформишу праве вредности.
Ово је минимум неопходан да би се ублажила и колико толико зауставила деградација ових великих сеоских средина, нажалост за већину брдско планинских села али и села у Војводини у којима је након укрупњавања домаћинстава уништен ситни сеоски посед је касно.
О овом горе поменути Кркобабић и не размишља а самим његовим именовањем је јасан и однос и приоритет у погледу заштите села а тиме и демографског опстанка.
Mislim da je taj podatak od 396 000 stanovnika koji je manjka u Hrvatskoj zastario. Samo od 2013 do 2019 iselilo je 400 000 stanovnika iz Hrvatske na područje starih članica EU. Računajući iseljavanje od 2019 do 2021 i negativan prirodni priraštaj broj stanovnika u Hrvatskoj od 2013 je manji za pola miliona. Naravno ima doseljavanja iz BiH u Hrvatsku ali opet to je mali broj stanovnika koji može da ublaži demografski minus.
Srbija,Republika Srpska i Crna Gora moraju obnavljati selo ako misle se demografski sačuvati.
Nedavno je Vučić na otvaranju neke fabrike u Kragujevcu konstatovao da je u Srbiji procenat seoske populacije oko 50% a da je u Americi 1,3% i da to moramo da ispravimo. Drugim rečima, forsiraće dalju migraciju iz sela u grad, propadanje seljakčkih gazdinstava i posledično ukrupnjavanje zemljišnog poseda, što je u funkciji dodatne industrijalizacije poljoprivredne proizvodnje. Naši sociolozi i ekonomisti već 20 godina prde o tome kako je zlo Srbije što ima usitnjen zemljišni posed. A to znači da selo ne vide kao životni prostor nego kao privredni resurs. Kapitalistički privredni resurs. I ta ideloška matrica – neoliberalizam – je isto ono što vergla i Vučić i njegovi kapitalistički sponzori – domaći i strani. Domaći gledaju šta da otmu i preprodaju, a strani šta da kupe jeftino. I dok god se ne raskrstisa neoliberalizmom i ne vrati uloga države u proizvodnji i reprodukciji društva kao takvog, nema nama budućnosti. Samo ima da srljamo u beskrajnu socijalnu i biološku eroziju.
Nastave li našim zemljama upravljati neviđene bitange i lopuže kojima je samo i jedino stalo do vlasti, nesporno da će ko god može bežati iz njihovih latifundija
treba popisati koliko stanovnistva je na dan popisa u inostranstvu, za toliko umanjiti broj popisanih i tako se dobije broj onih koji stvarno tu zive. na mojoj adresi ce se popisati troje koji imaju licne karte a koji su u kanadi 0d 1993 godine