Демократија окована бодљикавом жицом: Славни глумац о ужасима америчких логора за Јапанце
1 min readТо што се догодило је велика срамота за Американце. Једна је од оних ствари коју се људи труде да сакрију, али сматрам да је такав приступ лош. На грешкама се учи и амерички народ би на тим срамним поглављима своје историје морао да гради свјетлију будућност, поручио је амерички глумац (јапанског поријекла), писац и активиста Џорџ Такеј, који је као петогодишњи дјечак одведен у амерички логор за Јапанце.
Захваљујући улози поручника Сулуа у култној ес-еф саги „Звездане стазе“, Такеј је једна је од највећих живих икона научнофантастичног жанра. Он је током Другог свјетског рата, као петогодишњи дјечак са породицом одведен у један од тајних америчких логора за Јапанце, гдје је провео дјетињство и заклео се да ће се цијелог живота борити за то да свијет сазна истину како се историја не би поновила.
„Терор“, серија о ужасима америчких тајних логора за Јапанце, је, поручује он, једно од средстава у тој борби.
* „Терор“ је за вас лична прича, о којој се мало зна. Да ли је рад на њој пробудио у вама непријатна сјећања?
– То што се догодило је велика срамота за Американце. Једна је од оних ствари коју се људи труде да сакрију, али сматрам да је такав приступ лош. На грешкама се учи и амерички народ би на тим срамним поглављима своје историје морао да гради свјетлију будућност, а не изнова на оним сјајним тренуцима о којима се већ толико тога зна. Оснивањем Јапанско-америчког музеја, чији сам био и предсједник од 2000. до 2004. године, институционализовали смо ту причу. Припадник сам последње генерације оних који су преживјели логоре за Јапанце у Америци и због тога се кроз серију „Терор“, радом у Музеју и низом других активности борим да са мном не умре и сјећање на те страшне догађаје.
* Ваша борба за разоткривање америчке прошлости траје од времена кад сте били дијете, будући да сте у логор стигли са пет година. Колико сте у тој мисији имали успјеха?
– То изискује рад без престанка. И после мог силног залагања за просвјећивање америчке нације о страшном периоду њихове историје, и даље се изненадим кад ме неко од образованих и интелигентних људи, шокиран мојом причом, пита: „То се догодило у Америци? Јеси ли сигуран у то?“ Дакле, мој животни рад још није испунио своју сврху.
* Да ли вас то обесхрабрује?
– Надам се да ће моје свједочанство кроз графички приказ успјети да дође до већег броја младих Американаца, јер су они ти на којима ова земља остаје. Када сте тинејџер, кроз одређене садржаје формирате своје ставове и личност. Ако те младе генерације одрасту свјесне истине која њиховим прецима не може служити на част, веће су шансе да се таква историја више никад не понови. Донекле, то је и циљ друге сезоне „Терора“. Оно што гледамо у овој серији јесте прошлост од прије 70 година, али тема је и даље актуелна. Ријеч је о непрекидном кругу неправде и суровости према националним мањинама који ни данас није мањи него прије седам деценија.
* Јесте ли као глумац успјели на другачији начин да сагледате све оно што сте проживјели?
– Снимали смо у Ванкуверу, у Британској Колумбији. Тада сам се први пут сусрео са подацима о томе да су и Јапанци у Канади током Другог свјетског рата доживјели исту судбину као и моји сународници у САД. Нисам знао много о логорима у Канади, али чињеница је да су постојали. Дио екипе серије чинили су тамошње преживјеле жртве, из чијих прича сам закључио да су им услови у затворима били суровији од наших, будући да су се налазили на севјеру. Додатно, већина логора у Америци била је затворена 1945. Ми смо били пуштени на слободу фебруара 1946. Међутим, у Канади су логори престали са радом тек 1949. Према свједочењима људи са којима смо сарађивали, тамошња влада по окончању рата као да је заборавила на њих. Били су препуштени себи и хладноћи.
* Да ли вас је сјећање на дане проведене у логору ограничавало у раду на улози?
– Не, сматрам да ми је искуство чак помогло да свој али и остале ликове у серији учиним вјеродостојнијим. Одрастао сам уз разговоре са својим оцем, који је често говорио да никада није успио да се избори са тиме да су његови малишани дјетињство провела иза жице логора. Године су пролазиле, а он није могао да престане да се пита каква будућност чека дјецу која су се будила са пушкама упереним у главу. Дуго је једино питање са којим смо живели било: хоће ли нас данас убити? И то га је престрављивало. После свега, моји родитељи се нису сломили. Радили су даноноћно како би ишколовали своје троје дјеце и подарили нам сигурнију будућност. Захваљујући томе, моја сестра је данас учитељица у пензији, мој брат је зубар, а ја сам после Берклија постао глумац. Ипак, свако од нас је свјестан прошлости коју смо сви заједно проживјели и важности тога да је никад не заборавимо. Прије свега, због страхова наших родитеља који су се „уклесали“ у њихов живот и на неки начин створили нашу будућност.
* Коју успомену из логора никада нећете заборавити?
– У логору Арканзас, поред моје школе, стајали су централни торањ и застава САД на јарболу. Одмах иза видјела се бодљикава жица. Сваки дан почињао би нам рецитовањем химне „Оданост застави“. Док сам изговарао текст, који говори о слободи и једнакости за све, сјећам се да сам гледао у ту заставу и жицу и размишљао о иронији ријечи које изговарам.
Извор: Новости
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
од Хирошиме и Нагасакија, САД је вођа 4 Рајха